Њеном Височанству Књагињи Милени

Њеном Височанству Књагињи Милени 

Све Улцињке и Баранке

и сирене тога мора

Кад би прсле по Приморју

и билима наших гора -  

не би љепше нашле цв'јеће

да те данас њим оките,

ка' што ничу у окрајке

мога срца, куте скрите. 

Та оно је исто цв'јеће,

што је давно некад било,

од свијежа и мириса

није ништа изгубило;

јер га кропе бистре капи

небескијех благослова,

а грију га топли зраци

од стварности и од снова. 

Њим ти данас ресим главу

и китим ти душу свету,

са свом силом и њежношћу

и мислима у полету!

Пјесму смо нашли у књижевној заоставштини краља Николе. До сада није објављивана. Послата је књагињи Милени као брзојав на Тополицу, украј Бара.