НЕКОМ РУСКОМ ВЕЛИКОМ ВОЈВОДИ

160.

НЕКОМ РУСКОМ ВЕЛИКОМ ВОЈВОДИ

Цетиње, 6. маја 1902.

 

Драги и изврсни пријатељу,

О колико сам жалио што нијесам могао да те видим за вријеме мојег кратког боравка прошле зиме у Петрограду! Ти си се налазио у мисији у унутрашњости Русије и твоје одсуство трајало је све до мојег одласка. Ти би имао, уосталом, рђав утисак да смо се видјели, јер сам био болестан, имао сам један лакши тифус и може бити боље је за мене што се нијесмо видијели у онаквим околностима. Међутим, ја сам напустио Петерзбург задовољан, contentissimo — ти разумијеш и ја сам се брзо опоравио, благорадећи Богу и императору који је најбољи љвкар на овом свијету.

Ти си заборавио, драги пријатељу, твојег старог господара, који непрестано гаји наспрем тебе једну искрену љубав. Зар се ти њега више никако не сјећаш?

Писао сам недавно твојој високој поштованој сестри, наспрам које гајим, као што ти је познато, иста осјећања која гајим наспрам једне светитељке. Ја сам јој писао о вјеридби мојег сина Мирка са госпођицом Константиновић и тражио сам њен благослов. Ја много полажем на њен благослов! Ја ти исто стављам до знања, драги пријатељу, знајући да ћеш учествовати у нашој радости. Вјенчање ће се обавити овде 29. јуна. Овај ће ме срећан догађај подсјетити на један други слични отрагу три године, на којему си нам твојим личним присусгвом пружио велику част и задовољство. Ја тражим за Мирка и његову младу жену твој благослов који ће им сигурно донијети срећу.

Надам се да ће те ово неколико редака тебе и твоје наћи у добром здрављу.

Подастирући пред ногама велике војвоткиње, твоје мајке, и велике војвоткиње, твоје супруге, моје дубоко поштовање, понављам ти, драги и изврсни пријатељу, увјерење о мојим искреним и пријатељским осјећајима.

 

Никола