БАЈИЦАМА

БАЈИЦАМА

 

Бајице!

Сретан вам био овај свети храм који подигосте Богу и Св. Јовану на славу. Помага вам Бог и Св. Јован! Ова црква је лијепа и јака. „Олтар прави на камен крвави“, као што рече мој велики стриц Петар II, који вас је љубио и праведно уздигао. Љубим вас и ја и при срцу вас својим, моји храбри Мартиновићи. Не својим вас искључиво по условима сродства и крви, која ме с вама веже. Нијесте ви мени ни ја, мислим, вама само по томе свој, што је покојна Анђуша Маркова, мајка Св. Петра, Стијепа, Сава и Тома Маркова из вашег јуначког јата; ни по томе што је Стане Миркова, моја драга мајка, са истога огњишта. Наше је сродство постало од оне вечери када у глухо доба ноћи овим ждријелом ка Иногору излећеше ваши дједови, пет брата, пет Мартиновића са страшном мишљу да изврше обећање моме великом дједу владици Данилу учињено. Од онда смо ми своји, драги Мартиновићи, кад спрам огњева од бадњака потурчене браће синуше мачеви ваших отаца на отпаднике вјере и народа — од оне ноћи велике, од оне ноћи коју сљедова дан и сунце слободе црногорске. Мартиновићи, моје уздано јато, два вијека су готово на измаку од тога нашега сванућа. У све то вријеме господар црногорски, моји дједови, находили су достојних потомака петине пособака Мартинових. А и ја сам затекао и видио да сте јунаци. Сљедујте ми бити своји, а све у страху Божјем и поштовању његовог светитеља Јована, који вам је помагао и који ће вам вазда, акобогда, помагати!

 

5. XII 1893.

Глас Црногорца, 11. XII 1893, бр. 50.