СТАНИ НИКОЛАЈЕВНОЈ

 

166.

ГОСПОЂИ СТАНИ НИКОЛАЈЕВНОЈ, ВЕЛИКОЈ КЊАГИЊИ ОД ЛАЈХТЕНБЕРГА

ПЕТРОГРАД

 

Госпођо,

Ви ћете се изненадити кад будете ове редове писма примили од моје стране; Ви ћете се и још више изненадити, ја сам у то сигуран, кад будете прочитали садржину овога писма. У питању је Ваш брат Мирко, мој обожавани син.

Данас постоји једна непобитна чињеница, а наиме да је у данашњем вијећу, уплив Русије предоминантан, који је Русија знала да заузме у погледу судбине читаве Европе; уплив поготову срећан за моју драгу домовину и остале хришћанске народе. Ове су ми рефлексије сугерирали догађаји који су скоро наступили у Бугарској. Немоћ бугарске владе и тешки положај књаза Фердинада претпостављају да су избројени дани владавине садашњег бугарског краља. Бугарска мора да припане Русији или је неће бити. Русија је њу створила и бугарски народ, православни и као и руски, то признаје и он жели да она буде покровитељ бугарског народа и као водич на путу прогреса. Али Бугарска мора да има једног њеног књаза. И ето у овоме питању ја видим за нашег књаза Мирка једну славну будућност и достојну имена којег носи, кад би био познат од стране његовог величанства руског императора.

Немојте помислити да ме нагони амбиција да Вам овако пишем. Не, него, ако Вам о овоме пишем, то је стога што, на овај начин видим ријешење бугарског питања. Ја тако исто видим и велики интерес Русије. Велика важност постојала би у томе што би Русија имала на бугарском престолу једног владара у којему би она имала потпуно повјерење. Књаз Мирко, којег је крстио покојни император Александар III, био би достојни син његоввог узвишеног духовног оца.

Сад настаје питање што би требало да уради па да ова идеја добије један повољан исход? Поднијети питање на одобрење од стране његовог величанства императора, ја се надам, госпођо, да Вам неће бити чудновато, што сам Вама ове рефлексије упутио. А коме бих другоме? Ја очвкивам са нестрпљењем резултат Вашег посредовања.