БУГАРСКОМ КРАЉУ ФЕРДИНАНДУ

 

БУГАРСКОМ КРАЉУ ФЕРДИНАНДУ

 

Величанство!

Прва ријеч моја у овој ријеткој прилици нека је захвалност што сте, сљедујући подстицајима свога срца, извољели да ме и по други пут посјетите на Цетињу.

Радост је увијек већа кад је са пријатељима дијелимо, те је зато и ово моје данашње славље знатно повећано Вашим личним учешћем и присуством првороднога Вам сина к. њ. височанства насљедника, краљевића Бориса.

Давно је откада су се између нас зачели осјећаји наклоности и пријатељства. Свагда сам се радосно сјећао онога часа када смо се упознали на двору руском, приликом крунисања, сада блаженопочившега цара Александра III.

По неком тајанственом нагону ми смо се завољели чим смо се упознали и то кад нико ни слутио није да ћете бити срећан владалац драге ми посестриме Бугарске.

Од онда сте ми били вазда у пријатељском сјећању, а када сте као владалац дошли у Бугарску, осјећао сам сваки пут неку свечаност у души кад ми је год мисао свраћала у Софију и код Вас.

Кад сте срећно постигнули велико дјело независности Ваше лијепе земље и узвисили је на степен краљевства, ја сам похитао да будем први да Вама и Вашем родољубивом народу честитам, јер сам се Вашем великом успјеху из свега срца зарадовао.

Наши односи не престајаху вазда бити срдачни, пуни братске љубави, а запечаћени бише у Абацији пред Вашом узвишеном мајком, када смо се погнуте главе пред њом са њеним благословом завјетовали један другом на вјерност, на вјерност Црне Горе и Бугарске.

И донде и од онда Ви сте радили као дубок државник и мудар владалац на задацима Вашега одличног народа.

Ја се клањам Вашим успјесима и благодарим Богу и Русији, вашој великој заштитници, као и духу родољубља младога и енергичног народа бугарског, што су постигнути.

Сједите и сједите дуго, дај Боже, на пријестолу славних Симеуна и Самуила и продужите братском љубављу одговарати на љубав, коју ми Срби, најближа браћа, гајимо према Вама и Вашем народу.

Моји добри Црногорци нарочито, они су вазда љубили своју бугарску браћу и ја се с узбуђењем сјећам онога доба кад моји војници развише ратне заставе и пјевајући пјесму: „У Бугарској наша браћа пиште“, започеше онај велики рат који, захваљујући цару ослободиоцу, донесе Бугарској слободу.

Милостиво сљедујте љубити и мене, као што љубим и ја Вас и сљедујте вјеровати у немалаксала осјећања мога братства и у моју безграничну оданост Вама.

Живите дуго, живите срећно Ви, узвишена Вам супруга краљица Елеонора, престолонасљедник краљевић Борис, Ваш узвишени дом и Ваша напредна Бугарска.

 

8. VIII 1910.

Глас Црногорца, 15. VIII 1910, бр. 35.