ЈОСИПУ ЈУРАЈУ ШТРОСМАЈЕРУ

Јосип Јурај Штросмајер

(Joseph Georg Strossmayer)

 

 

110.

ЈОСИПУ ЈУРАЈУ ШТРОСМАЈЕРУ

... 1878 (?)

 

Високопреосвештени владико, мој драги и поштовани пријатељу,

Ваша толико срдачно засвједочена ми љубав према мени и моме народу увјера ме да сте Вашијем бистријем погледима пратили све догађаје и све појаве посљедњега времена кроз које сам се морао промучити и кроз које је Црна Гора прошла. Ви сте, увјерен сам, са тужним чувством великога родољуба и мојега искренога пријатеља видјели да се ствар народнога ослобођења није извршила у правцу који је био жељан и претпостављам ни у мјери коју су заслужиле петстољетне муке и толике драгоцјене жртве народа нашега. А што се тиче Црне Горе, треба ли и да споменем Вама награду коју Јевропа досуди њој за њену од вјекова непрекидну борбу, за вјеру и слободу и за ову посљедњу борбу, пуну славе, али прескупу... и прекрваву. Награда ова изгледа прилична је да, када би то могућно било, више скруши Црну Гору него да је награди за њену ваздашњу службу вјери, слободи и цивилизацији. Но вјера је моја непоколебљива у правду Бога истинога, у животну снагу и будућност народа нашега, па стога сам и измирен са околностима које су наступиле. Сада ми је главна мисао и жеља да се ово, што је Црној Гори опредијељено, час прије њој преда и да се границе уреде, па да дам многоизмученом народу одмора, реда и рада, да опорави и прикупи своју снагу која ће вазда вјерно стојати у светој служби вјери и слободи нашега народа.

Ових дана добио сам увјерење из Цариграда и од Порте и од посланства рускога, а у исто вријеме и од владе бечке и лондонске, које се пријатељски заузимају, да се сад изврши предаја Подгорице и Спужа, а затијем и Плава и Гусиња.

Вама је, мој многоцијењени пријатељу, познато да ове нове границе црногорске захватају и некоја мјеста са становништвом римокатоличким, који су припадали Арцибискупији барској и скадарској. Овијех римокатоличких поданика мојијех промијењен је сада положај и мора им бити промијењен и одношај досадањи према тој духовној власти не само по томе што су они сада ослобођени испод турске власти него и за то што су сад постали држављани слободне и независне Црне Горе.

Црна Гора, као призната независна држава не би могла подносити да јој један дио држављана, ма и само у духовном погледу, зависи од једне власти, која се не налази у њеној граници, штавише, која је у царству турском. Моји римокатолички држављани као и њихово интелигентно свештенство, потпуно су задовољни својим новим стањем и дали су ми већ толико израза и доказа о својој срећи и благодарности за своје избављење, које сам им извојевао. У школама, које су већ отворене и које ће се још отворити, а гдје има становништва римокатоличког, уређено је законом за њихову дјецу учење вјерозакона редовно и одвојено које њихови свештеници ревносно обављају.

Ви, преосвештени владико и пријатељу, добро познајете мене и моје мишљење о вјери, а о томе смо прошле године и мисли своје измијенили. Ја сам желио да у границе моје државе западну околна римо-католичка мјеста и ја сам много радостан што се то унеколико испунило, јер оно што сам вазда мислио, осјећао и говорио, хоћу да под мојом владом и дјелом покаже, да исту браћу вјера ничим и николико не дијели и да неке жалосне појаве у нашем народу које се из вјерског трвења порађају, буду тијем најбоље осуђене па акобогда и ослабљене и уништене.

Но садањи положај мојих римокатоличких држављана који по извјесној промјени стоји сада неопредијељен, рађа неке тешкоће при свему њиховом радосном и сасвијем оданом ми расположењу и поред свијех оваквијех мисала, осјећања и намјера мојих. Тако, на примјер, овијех дана његова преузвишеност господин арцибискуп скадарски и г. Коловић, свештеник барски и заступник његов, управише ми писма своја не посредно или преко мојега барскога начелства, него преко аустријског дипломатског агента на Цетињу, г. Темела. Наравно да ја нијесам могао примити она писма, када су тијем путем дошла, него сам их повратио што је и г. Темел нашао да је сасвијем уредно и дао сам их извијестити да ми своја званична писма управљају једино непосредно, било поштом или преко дотичних мајих власти. Они су тако и учинили.

Овакви и овијема слични догађаји способни су да чине сметње у мојој очинској љубави и бризи о мојим римокатоличким поданицима. Стога је моја жеља да би се ова ствар час прије уредила и то тако да се у Бару обнови Арцибискупија којој би сви римокатолици у Црној Гори потпадали, а арцибискуп да буде именован и једино и непосредно подлежан Римској курији с којом би моја влада имала учинити споразум и уговор.

Увјерен о Вашој љубави и искреном пријатељству према мени и мојој земљи, ја, прије него би отпочео што радити, нијесам мотао 'пропустити да Вам ово не изложим, па Вас молим да бисте ми Ваш савјет дали у овој важној ствари. Знам да сте много оптерећени послом, али сам ипак слободан надати се да ћете ме помоћи и савјетом и својим знањем код Свете столице да се ова ствар сврши на моје и мојих римокатолика задовољство и срећу. Много бих радостан био када бисте могли заузети се и израдити да за арцибискупа у Бару буде именован вриједни и родољубиви г. Воршак. Молим Вас, да бисте имали доброту о свему овоме што скорије извијестити ме.

У каквом сам послу и стању био све од како заратих, а ништа мање и пошто се мир учини, Ви ћете лако знати, па стога се смијем надати да ћете ме радо извинити, што Вам на Ваше посљедње писмо, послије толико времена до данас, још не одговорих. Ја Вас овом приликом молим да примите моју најсрдачнију захвалност за Ваш пријатељски дар. — Оба су коња добра и напредна, особито онај млађи, алат, изићи ће врло добар.

Препоручујући се. ..

 

********************************************************************************************

 

111.

ЈОСИПУ ЈУРАЈУ ШТРОСМАЈЕРУ

Цетиње, 13. марта 1879.

 

Високопреосвештени владико, мој драги пријатељу,

Примио сам Ваше посљедње писмо од 2. о. мјесеца, два дана пошто сам Вам спремио одговор на Ваше писмо од 11. пр. мјесеца. Колико ми ствар, о којој се договарамо, на срцу лежи и колико ме Ви управо одушевљавате Вашом живом заузимљивошћу бих Вам они исти час одговорио, али сам био непрестано у великом неспокојству и дневи и ноћи, због тешке болести моје сестре која се најпослије представила, те је јуче сахранисмо. Велика ме је жалост постигла, мој драги пријатељу, јер ми је ово, брата нијесам имао, једина сестра била, коју сам љубио цијелом братском љубављу.

На ово Ваше писмо, мој многоцијењени пријатељу, ја немам много додати својему посљедњем одговору. Ја сам Вам казао како мислим о свештенству католичкоме, а тако исто колико сам у стању за сада опредјелити бискупу за његово издржавање. Односно сјеменишта ја бих био врло радостан када би могућно било да се оно у Бару установи. Али Ви ћете само увидјети да је то за сада не само посве немогућно с погледом на финансијско стање Црне Горе, него да је и непотребно с погледом на садањи мали број католичкога становништва црногорског. Дадне ли Бог да се и једна и друга околност с временом промијени, онда ће моја права жеља и брига бити да се и тој потреби задовољи.

Много жалим да је и до Свете столице онакав неоснован извјештај дошао о тобожњем незадовољству римокатолика барсках, односно школе. Мени се чини да сам Вам ја о тој ствари писао. Неколицина нерасудних људи били су на оно од тако исто нерасудних наведени. Међутим, ствар је она одмах на најљепши начин уређена. Становништво је католичко потпуно задовољно, шиље дјецу радосно и задовољно у школу, а свештеник барски обучава дјецу у редовне и засебне часове у вјерозакону. И убудуће водиће моја влада у том погледу особиту бригу и њеноме надзору и одобрењу биће подвргнуте и све књиге које се у школи буду употребљавале, па ће тијем начином бити отклоњена и та опасност да се увуку у школу такве које би могле бити у опреци са чистом и светом науком Христовом.

Ја држим, мој поштовани пријатељу, да се неће наћи никакве тешкоће и сметње уређењу ове ствари, и кад дође да је са срећом закључимо, онда ће се наравно свему као мојему право, односно постављења бискупа, дати тачно опредјељење.

Иако ћете досад бити разумјели из новина, не могу да Вам као своме пријатељу, који се толико интересује за моју земљу, не напоменем да сам 8. о. м. дао и прогласио нову управу државну, установивши државни савјет, министарства и преустројивши унутрашњу и судску струку. Послије толикијех ратнијех трудова ваља сада да се потрудимо и око уређења и унапређења државног.

Као вазда препоручујем себе и своју породицу Вашијем благоугоднијем молитвама и са поздравом најсрдачнијем остајем увијек

Ваш искрени пријатељ

 

********************************************************************************************

 

113.

ЈОСИПУ ЈУРАЈУ ШТРОСМАЈЕРУ

Цетиње, 20. априла 1879.

 

Преосвештени владико, мој драги пријатељу.

Врло сте ме обрадовали Вашим посљедњим писмом, које сматрам искреним и срдачним доказом Ваше ваздашње пријатељске пажње и љубави према мени. Хвала Вам од свега срца на честитању и онијем осјећањима Вашим; хвала Вам на благослову Вашем, којем вазда себе са својима и народом својим препоручујем.

Оноададне пошао је у Бар архиепископ барски и скадарски. Мило ми је што вам могу јавити да ми је одмах телеграфао из Бара, захваљујући ми на почастима и усрдности, с којима је био дочекан у Бару од стране власти и у исто вријеме с благодарношћу изјављује ми да се „увјерио да римокатолици под мојом владом уживају честиту и непрепорну слободу своје вјероисповиједи“.

Примите мој најсрдачнији поздрав и увјерењу мојега ваздашњега особитог поштовања.

Ваш искрени пријатељ

 

********************************************************************************************

 

118.

ЈОСИПУ ЈУРАЈУ ШТРОСМАЈЕРУ

... 1879.

 

Високопреосвештени владико, мој драги пријатељу,

Оба Ваша одговора испунише ме великом радошћу, не само што су ми нови докази Ваше ваздашње пријатељске љубави према мени, него што сте ме у исто вријеме увјерили да је моја искрена мисао и топла жеља наишла праведнога одзива код св. Оца папе, Лава ХШ, и узоритог кардинала, државнога тајника Нина.

По жељи Вашој хитам извијестити Вас да по учињеном попису који наравно за сада још није могао сасвијем тачан бити, има преко двије хиљаде католика у Бару и његовој околини, тј. на земљишту између мора и Скадарског језера, које је припало Црној Гори. О броју католика на земљишту које Турска још није предала Црној Гори, нијесам у стању још ништа извесно казати, јер је зависно од претстојећега рада јевропске комисије за уређење границе, у варошима гдје је трговина, као Ријека, Даниловград и Подгорица, па и на Цетињу било је, а, акобогда, посад ће и више бити католика трговаца и занатлија, који се са својим радњама настањују или сасвијем прирођују као држављани.

Што се тиче издржавања католичке цркве у мојој држави, Вама, драги пријатељу, не треба истом да кажем да ће ми бити вазда брига да она што је могућно достојно одговара високоме и светоме позиву њеном. Још за вријеме рата имао сам прилику прегледати сваку католичку цркву, улазећи у њих да поднесем Богу своје молитве и благодарност за милост и свемогуће му окриље, које ми је указивао у оним тешким данима. Њихове свештенике увјерио сам још онда о мојој наклоности и помоћи, а цркву у Зупцима, која је била у неповољном стању, наредио сам да се о моме трошку поправи, што је и учињено.

Вама је, преосвештени владико и пријатељу мој, познато стање Црне Горе, а особито иза овога тешкога и дугог рата, но то ме неће уздржавати да ипак чиним све што ми могућно буде, а уздам се у помоћ Божју да ће се и земља моја сада, како је народ стао у мир и на рад, брзо одговорити, те ћу тијем и ја доћи у положај да мојим намјерама и жељама боље одговорим. Новоме бискупу у Бару ја бих сада опредијелио плату од пет хиљада франака, коју и мој митрополит има.

Одговарајући Вам овијем укратко на Ваша питања, ја Вам, мој поштовани пријатељу, благодарим и овом приликом за чувства која ми онако топло изјављујете и препоручујем вазда себе и своју породицу Вашим побожним молитвама.

Шаљем Вам најсрдачније поздраве и остајем вам Ваш искрени пријатељ

 

Никола

 

********************************************************************************************

 

131.

ЈОСИПУ ЈУРАЈУ ШТРОСМАЈЕРУ

... септембра 1883.

 

Ваша Преосвештености!

Прије свега пуно сам благодаран Вашој Преузвишености на симпатичној пажњи, коју не престајете сваком приликом казивати мени и мојој земљи, а нарочито када се тиче интереса католичке цркве у Црној Гори, чије коначно и повољно уређење мени јако на срцу лежи.

Баш зато жао ми је врло, што одговарајући на Ваше љубезно писмо од 10. септембра ов. г. морам казати, како ми се чини, да би Света Столица хтјела да учини наименовање католичког владике у Бару зависним од услова који су предложени преосвештеном. г. Љубиши за вријеме његова бављења у Риму. Ако би то био случај, сада бих ја био принуђен да изјавим још једанпут да се приједлогом конкордата, који је тада поднесен Светој Столици од стране владике црногорскога, долази до посљедњих граница у концесијама, које Црна Гора може учинити цркви католичкој, а да погодба са Светом Столицом не буде купљена по цијену њенога достојанства. Те концесије постављају доиста цркву католичку, која броји највише 4.000 душа, савршено на исти степен једнакости са црквом православном, којој припада велика већина мога народа.

Ако Света Столица не попусти од тражења овијех концесија, ја ћу онда, на велику жалост моју, бити принуђен да у католичкој цркви моје државе задржим дојакошње стање (status quo), и онда ће моји католици и даље остати без свога владике.

Да би се Ваша Преузвишеност упознала с одређењима погодбе, коју сам предложио Светој Столици, ја Вам овдје прилажем копију од ње, и остављам општепризнатој праведности Вашој да судите колико сам ја у том послу био руковођен духом попустљивости.

Ако бих ипак био срећан да видим да се Света Столица у овоме послу поврати на становиште справедљивије за Црну Гору и да прихвати поднесени јој наш приједлаг за погодбу, мeни би онда мило било да усвојим кандидатуру ма којег епископа кога би ми Ваше Преосвештенство предложило, увјерен будући да би сваки Ваш кандидат имао сва она својства која од католичког владике црногорског с правом траже и Света Столица и Црна Гора.

Врло ме је обрадовало кад сам проучио из Вашега писма да ћете на прољеће походити Црну Гору. Мени ће бити особито угодно да у драгој особи Вашега Преосвештенства видим и поздравим једнога од најбољих пријатеља мојих и моје земље и да угостим црногорским гостољубљем првога свештеника братскога ми народа, који је искрено пријатељство своје према мени и топлу љубав према народу мом толико пута дјелима засвједочио.

Благодарећи Вашој Преосвештености на поздраву и благослову књагињи и дјеци мојој остајем

Ваше Преосвештености искрени поштоватељ и пријатељ

 

********************************************************************************************

 

139.

ЈОСИПУ ЈУРАЈУ ШТРОСМАЈЕРУ

Ваша Преузвишеност!

 

Дознао сам да нешто побољевате од неког времена. Таква непријатна вијест, мој преузвишени пријатељу, неугодно је дирнула мене и са мном свуколику моју породицу, пошто ми убројавамо Вашу Преузвишеност међу високе и најодличније наше пријатеље и доброжелиоце. Ова ме је околност побудила да се јавим овим својим писамцем Вашој преузвишености и да Вас упитам за Ваше драгоцјено и јуначко здравље. У нашему су нараду превећ ријетки такови богодани мужеви, као што је Ваша Преузвишеност; и од неопходиме су нам нужде, или икад или при садашњијем неразмрсимијем замршајима. Зато свако врло патриотско срце не може изостати, а да искрено не пожели од иремилостивога Бога да Вас Он узме под особиту своју заштиту, да Вас у здрављу укријепи и да Вам дарује још многа благополучна љета. А кад Вам то сваки патриот има разлога од Бога жељети, колико онда разлога имамо ја и моја породица да се за Вас свесрдно Господу са најтоплијим молитвама утичемо, да Вас Он сахрани цијела и невриједива, барем до онога часа, кад Ви с нама заједно, дочекате спасење нашега укупнога народа и узмогнете ускликнути: „Ниње отпушаеши раба твоего!“ — Вјерујте, пријатељу, да ови изрази избијају из најдубљега дна нашијех срца, те се тврдо на Бога надамо да ће Он, преблаг и премилостив, наше жарке жеље услишити и Вама даровати крјепкост Илину и силу Давидову.

Познато је већ Вашој Преузвишености да је мој син насљедник учествовао на сребрном пиру њихових величанстава талијанскога краља и краљице. Он је том пригодом поклонио се такођер и св. оцу папи, који га је управо очинском љубављу сусрео и штавише подијелио њему, свему мојему дому и свему јуначком црногорском народу свој свети благослов; па будите увјерени, наш предраги пријатељу, да нас је свеколике живо обрадовала ова околност и узбудила у нашим њедрима најодушевљенију благодарност према св. оцу, који данас стоји на висини, на којој су стојали најодличнији римски папе.

Него у овој прилици не могу Вам премучати, преузвишени пријатељу, једну врло осјетљиву неугодност, коју ми је проузроковала вијест да сада наилази у Риму на некакав отпор дозвола св. оца, односно славенске литургије одобрене мојим католицима у Црној Гори; и то баш послије, но што је ту ствар иста Римска курија по цијелом свијету обнародовала. Уздам се ипак да ће св. отац своје обећање свето одржати, утолико више што коректност мојега досадашњета поступања према католицима у мојој држави заслужује најособитијега обзира са стране св. оца, с којим бих хтио одржати и унапријед као и дослен најбоље одношаје.

Изволите, преузвишени пријатељу, примити међутим изразе најдубљега поштовања, које гајимо према Вама ја и сви моји, препоручујући се Вашијем светијем молитвама и Вашем очинском благослову.

 ********************************************************************************************

140.

ЈОСИПУ ЈУРАЈУ ШТРОСМАЈЕРУ

 

Ваша Преузвишеност, драги мој пријатељу,

Мој почасни секретар, врли прото Сундечић, повратио се с пута и са највећим задовољством разумио сам од истога да се Ваша Преузвишеност налази у најбољем здрављу и вазда искреном пријатељском расположењу спрама мени. Вјерујте да ми је то велика утјеха у ове дане мучне и Богу се молим да још задуго и дуго тако буде. Г. Сундечић није пропустио да ми не саопшти неку Вашу зебњу односно мојих одношаја, знате с ким.... Топла нек Вам је и вјечита хвала за братски интерес Ваш, а што се пак те ствари тиче, будите спокојни, драги мој пријатељу, јер су моји одношаји с оном личности истоветни, јер су непромјењиви и неподложни некаквој алтерацији, о чему ћете се, акобогда, брзо и с друге стране увјерит'.

Моја књагиња, послије велеозбиљне своје болести, претрпљене с правом хришћанском подношљивошћу, сада се, хвала Богу, налази у врло повољном стању свога здравља. Она Вам много захваљује на посланијем кравама, које су љепше и богатије млијеком но све пређашње. Њезино је штовање велико према Вашој Преузвишености и она се често сјећа Вас са особитијем осјећајима свога дубокога поштовања.

Госп. Сундечић предао ми је такођер и Вашу најродољубивију поруку, односно нашијех неугоднијех прилика, које нас толико у наш очевидни назадак потискују. Будите увјерени, мој високи пријатељу, да ја потпуно дијелим с Вама оне исте жеље, које и Вас одушевљавају; а да је тако, буди Вам јаснијим доказом и овај мој корак, којега сам учинио ради Цетињске гимназије, позвавши неколико учена Хрвата у исту. Мени исто лежи један и други наш народ на срцу; и не само што одлучно стојим уз идеју братске мирољубивости, него ћу се и свесрдно Богу утицати да нас он умудри и на стазу праве наше среће и напретка изведе.

У име своје и свеколике моје фамилије, ја Вам изјављујем истиниту благодарност на Вашем очинском светом благослову, који нам подијелисте. Бог сахранио и Вашу Преузвишеност још на дуга времена у потпуној снази и најбољему здрављу.



********************************************************************************************
********************************************************************************************

134.

Послије 18. августа 1886.

 ???????????????

Ваша светлост!

Испуњен искреном жељом да видим добро уређене црквене и вјерске одношаје мојијех вјерних поданика католичке вјероисповијести, ја сам се, први међу владаоцима славенскијем, одважио обратити се у прошлој години св. Римској столици с молбом за уређење тијех одношаја и благодарећи милости Ваше Светости према мени и архипастирској бризи за своје стадо, данас је већ на корист и моје државе и римакатоличке вјере у њој, у живот ступила конвенција којом се уређују горепоменути одношаји.

Но, размишљајући даље и дубље о дјелу по које смо по милости Ваше Светости и доброј вољи с моје стране тако складно удесили, примијетио сам да би се у њему имала попунити још једна празнина, која се јако oсјећа и која док стоји неиспуњена, не би могло наше заједничко дјело уродити у сваком погледу жељенијем плодом.

Ја мислим да би се дјело наше имало допунити и управо крунисати тијем да се уза ове остало, што наша конвенција наређује, још и то допусти да се по свијема црквама римокатоличкијема у мојој држави служи служба на старословенском језику.

Сви разлози које сам у овој ствари могао узети налажу ми да се обратим Светлости Вашој с молбом да ту архиапастирску милост не откажете.

Прије свега сам интерес вјерски природним начином захтијева да се народу поје служба Божја на оном језику који он разумије, а то је у мојој држави језик словенски.

Друго, историјске успомене упућују нас на то, па и сам историјски развитак св. римокатоличке цркве на овијем странама везан је за старословенски језик. Познато је Светлости вашој да су први хришћански учитељи славенски, св. апостоли Ћирило и Методије, проповиједали слово Божје и служили службу Божју на свијем странама као и по свијем словенским земљама на старословенском језику. Познато је Светлости Вашој да су и доцније ревносни архиепископи барски, као што је био, на примјер, Змајевић, настојавали да се служба Божја у св. римокатоличким црквама дијацезе барске заведе на старославенском језику и да је исти ревносни архиепископ због тога љуто страдао од тадашње несношљиве државне власти турске. Данас пак кад је, Богу хвала, славенски владалац над тијем крајевима, мени, том владаоцу, ништа милије не би било него да те св. цркве опет пропоју онијем језиком којијем су, у славу Бога, појале још за вријеме св. апостола словенскијех.

Што се тиче разлога државе и политичке природе, они иду само у прилог моје молбе, јер мојој држави и свеколиким интересима њеним само може угодно бити да се поданици моји разне вјере једни другима приближе и међу собом што више сљубе јединством језика у свијем црквама, те да на истоме свом рођеном језику буду причесници светога духа.

(Од) много тијех разлога допустите ми, Ваша Светлост, да наведем још и један разлог који, ако и јест личне природе, ипак га узвишава карактер племенитости от поштене тежње. Ја се не мало поносим тијем што сам први међу словенским владаоцима ступио у правим не и уређене одношаје са Римском столицом. Мој ће понос бити још виши и правдаће га још јачи успјех, ако ми милост Ваше Светлости допусти да будем први међу славенскијем владаоцима православне вјере, који су у св. римокатоличким црквама својијех држава завели старословенско богослужење.

На посљетку дозволите ми Светлости Ваша да се позовем и на свето обећање Ваше, које сте учинили у својој значајној изјави »Grande munus« и које је толико обрадовало све народе славенске римокатоличке вјероисповијести. Ја ћу бити пуно благодаран неиспитанима путовима провиђења Божијег, ако је оно уредило да се испуњење Вашега обећања почне од малијех и да света ријеч Ваша пријеђе у дјело прво у маленој мојој Црној Гори.

Из свијех тијех разлога ја се у споразуму са његовом пресветлости, г. пробискупом барским, обраћам Светлости Вашој с молбом:

Да би Светлост Ваша у интересу моје државе и св. римокатоличке цркве у њој имала милост издати каноничко овлашћење пробискупу барском да се у свијем св. римокатоличкијем црквама у Црној Гори заведе старословенска црквена служба.

Просећи у Светлости Ваше за себе, своју породицу и цијели народ мој св. благослов Ваш и препоручујући се архипастирским молитвама Вашим остајем

Ваше Светлости