понедељак, 17. јун 2013.

ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА


ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

 

Хвала, срдачна хвала, Величанство, на братској здравици!

Откад твоје Величанство сједе вољом Божјом и народном на престол, ја сам вазда желио доћи у твоју ми братску Србију, којом, хвала Богу, мудро и сретно владаш, да те посјетим, драги брате, да се познамо, да измијенимо наше мисли за добро народа нашега.

Још јаче ми поста жеља ова откада си ми изјавио најљубазније да си намјеран љетос походит' ме у мојој Црној Гори. Торжествени дани крунисања у Москви учинише да још прије не испуним ову жељу, а тек се они окончаше, похитах теби у госте, и ево ме данас уз твоје раме, краљу и брате драги! Ево ме у твојој Србији, у твојој престоници, у твоме сјајном двору, ка' што се каже: из дома — дома дођох, подносећи ти братски поздрав јужнога Српства, Црне Горе — Зете Балшића, Црнојевића и дома мога, стране у којој се непрекидност српске самосталности вјерно и срећно очува са много жртава и прегнућа.

И дођох ти на Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан прије кобни за наше српско племе?! Изабрах зато да га мили наш народ не проведе у сјети, као многе до данас. Од Лазара на овај дан он се сјећа свих мука својих, страдања и робовања свога, и уздисао је за дугим низом неуспјешних покушаја да опет свој и велик буде. Ни бројно надмоћније, ни урођена храброст разоритеља наше царевине не бише тако фатални за њен опстанак, колико наша неслога.

Величанство! Промисао Божја нас је двојицу означила да смо владари и управљачи српскога народа. Проникнути том светом задаћам и најврућом жељом да то по Божјој вољи вршимо, дужни смо ми све учинити за племенити и драги наш народ српски, који, да се исправи, за слободом вапије. Јер само на дому сложан народ јак је и од других уважен.

И данас на уставке видовске, драги мој брате, пред лицем милога нам Српства, поднашам ти израз чист као најпрви зрак сунца којим је јутрос врх мога Ловћена обасјао; израз оне благословене слоге и љубави, које народ жели да међу нама постоји. Загрљене и слогом спојене, нас ће добри српски народ, испредвајан, а из три вјере, благосиљати; благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских; благосиљаће нас робље српско. Он ће наш примјер сљедовати, те сложан, сав ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајућу, вјеру народности.

Цијело је Српство данас у духу с нама, а што оно жели, желимо и ми двојица, а наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежња. Наш је народ и свјестан и праведан; он за туђим не тежи; он жели само своје и ничије осим своје, јер је сâм изрека': „отето — проклето“. Посједници свога, ми смо позвани бити ревносни сурадници других срећних народа на пољу напретка, развића и цивилизације.

Ове праведне тежње наше не могу да не буду предусретнуте и праћене добром вољом од свих напредних и већ уједињених народа; оне ће бити кријепљене ваздашњом љубављу наше сјеверне браће; оне ће јачати у нашој љубави с браћом Бугарима, с којима се твоји свјесни држављани братимише овдје и у Софији и у љубави с другим народима сроднима нам по вјери или крви или тежњама. Убијеђен у то, а са радошћу, којом ми је срце испуњено у твоме братском, славном двору и у средини твога вјернога ти нашим братством одушевљенога народа, ја подижем ову чашу у твоје здравље, Величанство, у здравље њеног Величанства госпође краљице мајке, у здравље српскога народа.

 

На Видовдан 28. VI 1896.

Глас Црногорца, 28. VI 1896, бр. 26.
 

Нема коментара:

Постави коментар