четвртак, 13. јун 2013.

КНЕЗУ МИЛАНУ ОБРЕНОВИЋУ


 
 
72.

КНЕЗУ МИЛАНУ ОБРЕНОВИЋУ

Цетиње, 29. јула 1872.

 

Ваша Свјетлости, мој најљубезнији брате!

Не одољева ми срце да тхри најрадоснијему догађају Вашега пунољетства и примању кормила Ваше владе над Србијом, не управим на Вашу Свјетлост неколике топле ријечи, истичуће из најдубљега мог душевног осјећања, којима да тај пресрећни догађај, као брат свом рођеном брату поздравим и честитам.

Боже дај, да Ваша Свјетлост у оној радости и весељу, којим сте овај знаменити дан свога живота дочекали, да радосно и весело премнога љета проведете, дјелајући на народној нам још доста пустој и занемареној нам пољани! Небеска провидност била Вам у помоћи, милостиво Божје ако пратило сваку Вашу стопу, штитећи Вас у сваком тренутку живота и Свемогућега десница благословила оваки Ваш труд и потхват за опште благо и напредак.

Уз овакова срдачна чувства примите овом приликом још и тврдо увјерење да ће Ваша Свјетлост вазда у мени свог најискренијег брата наћи, справна и готова на све, што нашему народу бољу срећу и веселију будућност допринијети и осигурати може.

С најдубљим братским поштовањем.

 

Ваше Свјетлости најоданији брат,

књаз Николај

 
******************************************
 

77.

КНЕЗУ МИЛАНУ ОБРЕНОВИЋУ

Цетиње, 3. јануара 1873.

 

Ваша Свјетлости, најмилији брате!

Увјерен да сваки догађај, који причињава радост мојој фамилији, да такођер и Вашој Свјетлости од пријатне угодности бива, не пропуштам обавијести Вас, свијетли Књаже и брате, да је моја књагиња дне 27. прошавшега мјесеца декембра око 7 сата увечер, обрадовала ме опет једном дјевојчицом. Књагиња и новорођеница находе се, слава Богу, у најповољнијему стању здравља. Сасвим приватно крштење младенца сљедовало је дне 2. текућег јануара. Кум је младој књегињи његово величанство цар Александар II, којега је заступао г. А. Јонин, руски конзул у Дубровнику, а кума била је њезино императорско височанство велика књагиња Марија Александровна, коју је заступала господична Надежда Пацевић, управитељка овдашњега женскога института. Новорођенци дано је име Јелена при светом обреду, којега је овдашњи митрополит Иларион свршио.

Радујем се што и ову срећну прилику употребити могу да Вашој Свјетлости изјавим овоје душевно поштовање и дубоко братско осјећање, којијем на вазда остајем

 

Вашој Свјетлости најискренији брат,

Николај

 
******************************************
 

86.

КНЕЗУ МИЛАНУ ОБРЕНОВИЋУ

6. марта 1876.

 

Ваша Свјетлост, драги брате!

Од најдаље прошлости књажевине Црне Горе, а нарочито у ова скоро два вијека, како моја кућа влада овом земљом, непрекидно и сваком приликом налазила је израза и доказа мисао слободе и јединства свеколикога народа нашега у тежњама и дјелима Црне Горе и владаоца њених.

Од како је букнуо устанак у Херцеговини, а одмах по томе и у Босни, моја је влада много пута, а вазда истовјетно, изјавила влади Ваше Свјетлости и жељу за заједничким радом и увјерење да нам сада ваља заједничкнм радом предузети и извршити дјело ослобођења народа српскога.

Ваша Свјетлост извољела је у писму, које ми је предао члан државног савјета, г. Ранко Алимпић, чувством братске искрености дати признања, како осјећању, којим сам задахнут, тако и увиђању да је данас наш заједнички рад спас и живот угњетеном српском и словенском хришћанском народу у Турској.

Осјећам се најпријатније побуђен Вашој Свјетлости искрено захвалити на томе и изјавити особиту радост и задовољство своје, што је, добро оцјењујући нашу братску заједничку улогу у данашњим пресудним околностима, извољела послати ми свога нарочитог изасланика г. Ранка Алимпића са двама израђенијем пројектима уговора између наших држава.

Ова радост моја доспјела би највећу мјеру да су се поменути пројекти икако сложити могли с мојом истинитом жељом да исги без одлагања постану пуноважни уговори између Србије и Црне Горе.

У чему и колико се разилази моје увјерење са мислима изложеним у пројектима биће већ познато Вашој Свјетлости из телеграфског опћења г. Ранка Алимпића са владом Ваше Свјетлости.

У сваком телеграму и писму моје владе од 8. августа до данас, а тако исто и приликом измјене мисли са г. Ф. Христићем, дато је јаснога израза томе увјерењу моме, да овом згодом Србија и Црна Гора треба и то што прије да рате с Турском у име ослобођења народа нашега у Турској. И кад не бих сљедовао традиционој тежњи Црне Горе за борбом за ослобођење нашега патничког народа, утврђују ме у овом увјерењу ове околности: прво, што данашње прилике сматрам да су повољне за ту борбу; друго, што ће уздржавање Србије и Црне Горе од рата не само Херцеговини и Босни пропаст донијети, него и за сам опстанак Србије и Црне Горе опасно постати; напосљетку, треће, што многобројни пребјегли народ у Црну Гору неће, не може и нити има зашто и ни на што повратити се на своја огњишта, те са свијем сљедствено већ с тим повлачи Црну Гору или у заједничку пропаст или у заједничку борбу. По овоме моја мисао не може друго бити, него да се у уговору између Србије и Црне Горе закључи неодложни, заједнички рат с Турском, а ако се не би могао, што ја свакако желим, и рок рату означити, да уговор садржи даље ове обавезе: прво да Србија и Црна Гора свом снагом потпомажу устанак постојано све дотле, док год не зарате с Турском; друго, да Србија даје мјесечно ... фиорина за издржавање многобројнога пребјеглога народа у Црну Гору, или и мање, ако би с друге стране долазило више прилога цетињском комитету за њихово издржавање, све дотле док Србија и Црна Гора не зарате с Турском, и треће, да рад Србије и Црне Горе на дипломатском пољу буде споразуман, истовјетан и заједнички и да, искључујући сваку засебну корист, буде намијењен једино срећи несретне наше браће. На овај начин, иако нијесам сигуран да је корисно одлагати, могло би са Србијом и Црна Гора, одржавајући устанак, чекати и ишчекивати још боље прилике.

Овоме, сасвијем напрогив, пројект политичког уговора не само што не садржава закључење рата, него исти препушта случају. Помоћ од 3.000 дуката, коју Србија, као што ми је г. Ранко Алимпић изјавио, обећава за издржавање пребјеглога народа у Црној Гори, ако учини зајам, не само да се може сматрати неизвјесном, по томе што зависи од закључења зајма, него кад се не опредјељује рок рату, може постати и недовољна, те би се Црна Гора, послије неколико времена могла наћи у истом тешком положају, у којем се данас налази и, можда, и у још тежем.

Узрок што се није могло постићи споразумљење у погледу предложених нам пројеката са изаслаником Ваше Свјетлости ја налазим према томе у овоме: што су исти сачињели преко основе постављене измјеном мисли између г. Ф. Христића и моје владе, и друго, што је изасланик Ваше Свјеглости сасвим стијешњен у границама поменутих пројеката.

Пошто је г. Алимпић, послије свих претходних преговора, сматрао да није у положају и посљедње моје предлоге примити, наиме уметак једнога чланка између чл. 3. и 4. у пол. уговору, измјену чл. 6. и допуну чл. 9. нашао сам се принуђен с овим писмом на Вашу Свјетлост, које је излив искренога, братскога осјећања и најчистијега увјерења, ускорити повратак г. Р. Алимпића.

Ја ни мало не сумњам да ће Ваша Свјетлост поклонити најозбиљнију пажњу мојим мислима овдје изложеним и да ће их предусрести с оном искреношћу, с којом сам их ја исказао; штавише, увјерен сам да ће Ваша Свјетлост у родољубном осјећању своме ипак часно учинити моћи да се дође до оне сагласности и чврсте заједнице, коју обојица желимо и коју, као икада наша борећа се браћа данас очекују од Србије и Црне Горе. У том дјелу и на томе путу може слободно Ваша Свјетлост рачунати на безгранично пожртвовање и самопрегоријевање моје, јер ме на то упућује моје расположење, традиција предака мојих и највише жеља да се ослободи наш народ и најодлучнија готовост на све у то име.

Вашој Свјетлости је добро познато с коликим сам нестрпљењем ишчекивао долазак Вашега посланика, што сам у осјећању братскога одношаја сасвим искрено у даљим приликама и исказао. Сасвим је разумљиво да би радосније било да је мисија г. Ранка Алимпића свршила се оним плодом, који је и Ваша Свјетлост жељела и коју сам ја жељно очекивао. Но ја ипак његујем надање да ни она неће остати сасвим бесплодна и да ће извјесно послужити на још јаче зближење наше тежње, од чега не може друго бити плод, него једнодушна мисао и одлука: неодложиви заједнички рад за слободу и срећу свега нашега народа.

Ја остајем у томе увјерењу и молим Вашу Свјетлост да прими са свијетлом књагињом од мене и моје супруге увјерење ваздашњег пријатељства и братске љубави.

 

Ваше Свјетлости

Искрени брат

 
******************************************

90.

КНЕЗУ МИЛАНУ ОБРЕНОВИЋУ

15. октобра 1876.

 

Наш искрени братски одношај и заједничко дјеловање наше за општу народну ствар српску, упућује ме да Вашој Свјетлости прије свакога кажем право стање Црне Горе. Наш је ратни положај, хвала Богу, врло добар, а падом Медуна стоји нам сада Арбанија отворена за даљи и већи рад, који би од најкориснијих посљедица могао бити; но без средстава, нарочито у Арбанији, не само да не можемо ни један корак у том погледу предузети, јер су мала средства Црне Горе досадањим ратовањем сасвим исцрпљена, а припомоћи, осим незнате у посљедње вријеме ни откуда није долазило — него бисмо се морали ограничити да одржавамо и то с највећим самопрегоријевањем досадање успјехе. Стога у интересу нашег народног дјела, за сигурније постижење наше цјели и да би даљу радњу своју управити и расположити могао, налазим се принуђен, драги брате, замолити Вас да бисте, ако је икако могућно, учинили да се продужи давање од 10.000 дуката на мјесец и од зајма вашега уступи Црној Гори 50.000 дуката.



 

Нема коментара:

Постави коментар