ОДГОВОР ПОДСТРЕКАЧИМА ИЗ БИОГРАДА НА УМОРСТВО НАШЕГ ГОСПОДАРА

ОДГОВОР ПОДСТРЕКАЧИМА ИЗ БИОГРАДА НА УМОРСТВО НАШЕГ ГОСПОДАРА

 

„Зар нема ни једног Црногорца, зар нема ни једног Србина који ће ослободити црногорски народ оног злог духа који као вампир дјецу дави једног по једног правог сина црногорског народа“. (Ово доноси један београдски лист, док међутим чл. 11. Закона о штампи у краљевини Србији гласи: „Новине и друге штампане ствари могу се забранити (узаптити) само ако садрже: 1. увреду краља или краљевског дома; 2. увреду кога страног владара...“ итд.

Наш господар, књаз Никола, у лицу његову и сви Црногорци, још из доба пок. краља Милана био је увијек од стране некога дијела биоградске шатмпе предмет подлог нападања и ниске каломније, а други дио те штампе или је био равнодушан или је одавао праву пошту и признање овоме староме раднику, ратнику, дипломати, законадавцу и омиљеном пјеснику српском, као и јуначким подвизима и заслугама Црногораца за Српство.

Листови и памфлеташи, покупљени Миланом и Александром, ревносно су радили да свом снагом каломније поткопају углед овога великога Србина и господара. А док су се Обреновићи гложили са својијем народом и имали на рукама толико неприлика, барјак је српски пред свијетом држао књаз Никола црногорски, те Српство није остајало без свога представника и углед му је, остао на висини части и поштења. Борба Обреновића за опстанак природна је била и они се могу извинити, што су у својој агонији дијелили ударце направо, накриво, надесно и налијево. Они нијесу само у дому Карађорђевића гледали свога баука. Њих је уз то застрашивао углед, витештво, древни коријен и везе дома Петровића, те стога су заузели оштри положај спрам Црне Горе и њена владара.

Просто по сто пута Обреновићима било за оваква очигледна њихова поступања! Они су можда силом прилика овај положај држали, а он се и појмити може кад га је страх, суревњивост и краткоћа разума порађала. Него сад — сад у ово доба судбоносно за српски народ, листови неки биоградоки изненада устадоше на нас — њима непросто било! — Зашто?!! С чеса? Што им чинимо?! Зашто та хајка на нас овамо у овим горама? На нас, кажемо, јер сви смо потјерани њом у једној особи с којом нас Црногорце ништа не може раставити; питамо зашто и ишчудити се не можемо, а кад смо вјерна и уздана браћа Србије, кад њено добро држимо за своје добро, кад њен бол и нас једнако боли, кад смо готови с њом живјети и умријети, кад нас иста судбина чека, кад је наш књаз таст њеног краља, кад су престолонасљедници Данило и Ђорђе ујак и сестрић, кад су тако блиским сродством наши пријестоли извезани и кад је престало вријеме свакој суревњивости?! Зашто, дакле, да неки биоградски листови устају тако небратски на нашега владара — најљепшу и најзаслужнију српску политичку и војничку појаву — и вриједне његове сураднике и овамошње прилике, подмећући му без стида, без срама грозно убиство на грозне à 1а Вогgiа начине? Па и то им није доста, но чак нукају и на уморство господара нашег!

Славени, гдје год вас има, находите ли да је ово грозно? А ви, уздана браћо из Војводине, Загреба, Задра, Дубровника, Сарајева, Мостара, тужне Старе Србије и ви, већим дијелом, из исте краљевине Србије не згнушавате ли се на овај гнусни атентат неког дијела биоградске штампе, оне штампе за коју „Вечерње новости“ (у 273. броју од 3. октобра) кажу да су органи данашње владе, што ми, уосталом, никако не би хтјели вјеровати? Је ли ово братски — питамо наше велико братство словенско, а нарочито српско, — братство које је научено да за нас чује само оно што је поштено и јуначко, јер смо се ми од вазда трудили у нашим мукама и несташицама да свијетлим образом пред браћом станемо и трудићемо се док је од нас трага да нашим животом, како спољнијем, тако и унутрашњијем оправдамо љубав и повјерење наше крви, наше браће. Без трзавица, без скандала домаћијех, тихо, мирно развијамо се ми и развијаћемо се и напредовати постепено и стално, без икоме да завидимо.

Је ли ово братски?!

— Да се деспот црногорски умори!! — довикује се из Биограда!

— Из Биограда! Боже, жалости! Еј, да су прва времена да то чујемо из Млетака или из Стамбола — прости јади! — И Млеткама и Стамболу бисмо нешто одговорили, али Биограду нећемо, јер Биоград љубимо као наше Цетиње. Казаћемо само толико да деспот није онај који је громовито у пјесми својој довикнуо:

„Онамо покој добићу души,

кад Србин више не буде роб!“

 

Није деспот онај који каже своме поданику: „Ако ти мој суд учини криво за грош, сам гроша не вриједиш, кад преда мном за њ изаћи не би смио“.

Нема деспотства у Црној Гори, а нема ни робова! Деспот не говори:

„Пред шатор ћу стражит' краљу,

као владар наш што рече,

споји ли се икад Српство

и јединство своје стече.“

 

Је ли се досад који деспот својевољно одрицао свога пријестола и круне? А господар наш 1866. године, 25. септембра, без силе, без невоље, већ од свете и чисте љубави за премило му Српство, Михаилу Обреновићу уступа власт и круну овијех крајева од својијех двадесет пет година; а млад, пун нада у будућност, ставља се својевољно у заклон за добро, напредак и слогу српску, па уговором за господара над уједињеним Српством признаје особу скоро два пут од себе по годинама старију.

Па зар такав владар — владар коме је сваки поданик драг и чува га као зјеницу ока свога и у миру и у рату, зар такав владар да убија људе које је он сам подигао и позвао да послуже њему и отаџбини; да их трује и смиче, како му извјесне биоградске новине подлом измишљотином срамно подмећу, прелазећи мучке преко правог узрока њихове смрти, о чему ми по хришћанској дужности ћутимо?!

Нема у нас тровача, нема ни деспота, а нема ни устава нити их бар за сада желимо.

Шта је устав? Устав је у срећним и напредним државама јемство слободе, имања и живота народног.

Благо дораслим народима који га имају, благо владарима који га у згодно вријеме примијене, јер су они као и сваки други у држави њим заштићени! Али често пута устав може бити само парче хартије, подложено да се по усовности ћуди и околностима кроји и прекраја и да служи као заклон најсрамнијега апсолутизма и полтронства, а ту је онда горе државно газдовање, него у најзабаченијим дивљим политичким удружењима.

Најбољи је устав правда и здрави разум!

У нашој патријархалној монархији ми се осјећамо мирни и срећни.

Трећи вијек почиње откад се налазимо под управом дома Петровића с којима смо очували самосталност и добили славу и глас најбољијех јунака на свијету. Тај славни дан упознао нас је и свезао с многим великим јевропским домовима.

Он је нас упутио на прави пут слободе да се она шири и онамо гдје је нема, а не да своју угушујемо.

А кад би се у том дому и родио деспот и насилник, ми би му Црногорци сигурно човјечки и бјелодано судили и знали бисмо му рећи као при концу XV вијека наши преци што рекоше једном приликом своме господару из лозе Црнојевића:

„Чувај нама образ и поштење да те наши не здробе палоши!“

Али оваквоме господару није се тога бојати. Он је слободан, како у своме сјајноме двору, тако и у потоњој појати црногорској.

Наш господар или како га познати дио биоградске штампе из милости назива „гошподар“, умријеће природном смрћу као праведник хришћански на свом кревету или као витез и мученик на бојном пољу, борећи се за оно што му је најдраже на свијету — за свој мили српски народ!