МИНИСТРУ ПЕРУ ШОЋУ

187.

МИНИСТРУ ПЕРУ ШОЋУ

Кан, 3. априла 1920.

Господине министре,

Твоје (писмо) од 31. марта примио сам. Оно није утјешитељно. У њему ми пишеш све оно што дубоко осјећам, све оно што видим и што ме боли. Немаштина! Каса празна! Потраживање са сваке стране. Чуда, ужас! Ситуација је политичка као и финансијска неизбјежна. Што ће се, како ће се!? Обраћаш се, сиромаше, мени — празној и мртвој руци. Ја не жалим себе но жалим оне на стотине вапијуће без ништа. Исцрпио сам и потоњу пару, продао сам и продајем моје личне ствари и моје фамилије за свакодневно издржавање. А вјерује ли ми се? Ками да је! Напротив, држи се да имам новаца но да ми је срце окорело. Није ни то лако, мој ревносни министре, заборављен правдом, при том очајавам за коначну судбину моје несрећне земље. Ја вјерујем у напоре Јованове и Ваше. Вјерујем у Ваш патриотизам, али што ће се кад је свак против нас. Али треба дешит` до краја, али крај треба да је одважан да се не скапље на улици, но да се сврши онако како пристоји људима који су имали једну прошлост. А то, Перо, то мора бити, јер што већ нам остаје? Дакле, још мало, још мало помучимо се док овој одлуци приступимо.

Кад си ми послао писмо (нотификацију) предсједника Дешанела јавио си ми да спремаш на моје одобрење један одговор. Ја га очекивам. Реци Јовану кад се врати да одмах крене за овамо с Вама заједно. Овдје му се спремају неки јунаци да га раскомате као да је он крив што се нема пара, што се рестаурација Црне Горе не врши, као да би они извели да им се власт да. Би црни ками! Колико је сјутра пођи видјети г. Марказа Моntegliari и реци му да га неминовно чекам овдје 6. или 7. овога.

Буди здрав!

Краљ