ОСВЕЋЕЊЕ ЦАРЕВОГ МОСТА У НИКШИЋУ

ОСВЕЋЕЊЕ ЦАРЕВОГ МОСТА У НИКШИЋУ

 

Црногорци!

Кад град никшићки паде у наше шаке — сви се сјећате — паде измучен, оборен и већим дијелом опаљен од наших јуриша и топова, црн од праха и гаревина; он онда изгледаше као један славни убојник, којему је борба растргла и рухо и оружје. Овај знаменити дан, у који га узесмо, на њему не бјеше ништа лијепога, осим нашега барјака и покрај њега успоредо слава освајача и освојенога.

Никшић без свога града бјеше обично сиромашно село турско, с по гдје којом кулом или чардаком турскога стила и укуса. А какав је данас наш дични Оногошт! Ко га направи оваквога, ко га украси с оволико кула и дућана, с оваквим путовима, школама и болницама? Ко му пространо његово поље приљежно раскрчи и узора? Ко га учини приступним у земане злога времена и поплава водених осим вас, моји драги Црногорци! Хвала вам! Негдје поодавно рекох: „Да су ми Црногорци радни као што су храбри, бисмо били и богати“. На моје велико задовољство, ја се сваким даном освједочавам, да се и тој мојој жељи све више и више примичете, и за та опет, хвала, Црногорци!

Искрено вам кажем, задовољан сам, јер видим што сте кадри, што можете и чему се још могу надати од вас. Кад се помисли, каква је наша домовина била, нећу рећи од даље но од двадесет година, мора се закључити да сте је учинили много славнију, већу и љепшу неголи је била. А ви постарији, који ме чујете, повратите се само мало умом, како је прије било; што имасмо онда! А шта имамо сад! Црногорац није већ у свијету на гласу само по јунаштву; он почиње чудно појављивати се и као вриједни радник. Ми замашно напредујемо. Без скокова, природно, постепено ступамо к изображењу и опитности, без повреде наших врлина и добрих обичаја од старине. У мало земана Црногорац прошири се, стече и поља и градова, пољепша опору природу, просјече планине, премости ријеке. Крсцем над Котором, Буковицом, предгорјем тврдога Ловћена, Границом, Ријечким странама, Царевим лазом, Гарчем и тврдом Стубицом лете данас кочије широким и добрим путом. Наш путник, наш кириџија, наша трговина њим мирно мили поноћи као усред дана. Наше море, наше српско море преко високог Сутормана везано је с нашим богатим Језером, дивним колским путом кроз изванредно чаробну природу.

Кад на све то помислим, ја сам радостан, моји дични Црногорци! Ја не жалим ни моје бриге ни моје жртве; немојте ни ви ваше жалити. Наша је тековина велика; наш ће рад Господ Бог благословити; — драга нам домовина цвјета! Она ће брзо, — а запазите, — захвалити Богу и њеној чудноватој особености, њеном гостопримству, њеном реду и дивоти — такмичити се са прослављеном Швајцарском, јер је као она лијепа горска колијевка слободних људи, јунака, вриједних грађана. Она ће брзо к себи домамити богате трговце, путнике и љубитеље величанствености природе, који ће глас нашега гостопримства, реда, слободе и сигурности на све крајеве свијета разнијети.

А, моји дични Црногорци, Бог вас благословио и наградио за све ваше трудове! С каквим задовољством и радошћу ви испуњате срце вашег господара! Ја се поносим с вама! Синоћ остависте алат, а јутрос зором прихватисте ваше свијетло оружје у руке да ме овдје сретете и поздравите. Јуче би мој Црногорац

приљежни радник, а данас је соколасти војник без страха и пријекора!

Еј, ја се занијех сад мало, пак се бојим да ми се не рече да ласкам. Ал' коме да ласкам и је ли мени то потребно код толико ваше љубави и оданости?! Ваша оданост и вјера у мене снага је ове земље и највеће јемство за њену бољу будућност!

Но сад да се повратим на предмет који је нас овдје сабрао. Рекох, чини ми се, мало прије: „Ко учини приступачнијим град никшићки у земане злога времена и водених поплава него ви?“ При поданашњим бујицама вода сваки ће од вас у наш лијепи град моћи доћи да ни свога опанка не окваси; а како ми се прије мој мили народ патио, мучио, замрцавао покрај вода и многи се у њима давио!

Али укус, величина овога моста, који сад благослови наша уважена духовна глава, велико је дјело. Мост на Пријеспи може се упоредити са којом драго грађевином ове врсте која се код нас и около нас од давних доба озидала. Грађевина је ово наша. Послије претходних потребитих припрема, кулучећи по двадесет три дана, ви је оградисте о вашем хлебу, вашим трудом; он је ваша задужбина; он је ваше дјело! Она помоћ новчана, коју сам ја у њега уложио, не чини ме само учесником у подизању истога, него с вама дијелим и душевно задовољство са сретнога окончања ове дивне радње, при којој се утркиваше са вашом живошћу и вољом, како мудро и брижљиво заузимање г. предсједника Државног савјета, мога драгог рођака Божа, на које му срдачно захваљујем, тако и државног инжењера па и неимара Милоша, и самих плаћених зидара, којима овом приликом укупно изјављујем моје задовољство.

Е, ма сад, браћо, остаје нам да овој грађевини дамо име, али име једно достојно и њене величине и уложеног ви труда. Који се Црногорац не сјећа са благодарношћу у души оних важних ријечи које цар руски, Александар III, изрече лицем на Спасовдан 1889. у свом двору у Петерхову, на изненађење свега свијета, а на похвалу, славу и утјеху Црне Горе и моју? Онај веледушни цар, браћо Црногорци, лежи болан! А Славјанство лебди данас над њим. Наше су и молитве и зебње крај његове постеље. Израз неки мали биће и остануће за вазда наше захвалности и љубави према великом болеснику и добродјетељу нашем, ако „његови јединствени“ назову овај мост, као што наређујем да се зове, Царев мост, у спомен цара Александра III.

Да живе Црногорци који га саградише!

Да живи цар којему се посвећује!

 

20. X 1894.

Глас Црногорца, 26 X 1894, бр. 46.