петак, 14. јун 2013.

РУСКОМ ПОСЛАНИКУ НА ЦЕТИЊУ




156.


РУСКОМ ПОСЛАНИКУ

... 1900.

 

Ја сам веома ганут и гордим се новим доказом високе благонаклоности коју ми је његово височанство император, моћни заштитник моје земље указао и коју сам из Ваших руку примио приликом четрдесете године моје тешке владавине у току које су се многи догађаји окончали. Ако сам нешто мало допринио у погледу препорођаја моје земље за вријеме ове владавине, ја сам то постигао Божјим благословом, племенитом подршком Русије и сарадњом једног храброг и вјерног народа којег славне и дивне традиције везују са Вашом отаџбином.

Сваки пут када будете видјели како блиста на мојим грудима овај орден, украшен дијамантима, на којему се налазе портрети три императора, три моја заштитника, нека Вас то подсјети на чињеницу, господине министре, да се ја непрестано сјећам њихивих доброчинстава и моја је највећа жеља да будем достојан овог високог и драгоцјеног одликавања које је законом намијењено једино за Русе.

Изволите, господине министре, бити вјерни тумач ових мојих осјећања код Вашег узвишеног владара, заштитника и наде свих Словена.

 
 ********************************************
 
172.
ЧАРИКОВУ, ЗАСТУПНИКУ МИНИСТРА СПОЉНИХ ПОСЛОВА
Цетиње, 15. августа 1908.
 
Екселенцијо,
Ако је истина оно што пишу новине, г. Извољски се спрема да путује у иностранство. Усљед тога ја Вам шаљем ово писмо у нади да ћете његову садржину саопштити г. министру.
Ваша ће Екселенција разумљети да сам са великим интересовањем пратио питање догађаја у Турској, тим више што су Арнаути, сматрани уопште као велики конзервативци, одиграли једну неочекивану улогу. Ови су Арнаути најближе моје комшије на југу и ми марамо будно на њих да пазимо, јер њихова тежња да искористе сваку прилику да се повриједи црногорска граница довољно је позната. И ето зашто сам ријешио да поново успоставим мој консулат у Скадру, који сам био неко вријеме укинуо усљед буџетског тешког стања, а нијесмо могли предвидјети преокрет ствари у Турској.
Овај преoкрет, по мојем мишљењу, далеко је од тога да постане сталан и мoгао би нам пружити, свима нама, који се интерeсујемо стањем на Балканском полуострву, изненађења, на што ми морамо скренути особиту пажњу и ја сам се надао да ће царско министарство, као у прошлости, давати Црној Гори ннформације тако да ми буде познато све оно што би се директно или индиректно односило на Црну Гору.
Ваша Екселенција а тако исто и г. Извољски били сте дуго времена на служби на Балкану, а поглавито у Београду да би сте могли да схватите да ми, послије турске афере, држање Србије наспрам Црне Горе задаје бригу.
Сматрајући да је неопходно потребито у интересу Словенства, и да изађем у сусрет жељи руске владе, ја сам урадио све што сам могао да се отклоне свађе између двије братске земље. Ви ћете увидјети да су сви моји напори били узалудни и да српска штампа, полузванична и друга, која је имала утицаја на велики дио југословенске штампе, па чак и европске, продужава и даље да журно напада Црну Гору, њеног књаза и њену владу, а што јасно доказује једну злонамјерну радњу.
Ја се не плашим једне добронамјерне и искрене критике моје политике и моје администрације, али одбијам, са гњушањем, клевете и лажи. Циљ грдње и исмијавања веома је јасан а наиме: поткопати добар углед Црне Горе тако да она постане одвратна и непопуларна, под сваком цијеном, у очима свих земаља, тако да буде морално избрисана из заједнице цивилизованих народа у очекивању дана да она нестане као независна држава. Ја знам колико руска влада осуђује ову кампању и колико су велики и искрени напори руског представника у Београду да се са оваквим стварима престане и са моје стране, ја сам спреман да га помогнем са најпомирљивијим мојим држањем, јер сам убијеђен да би измирење између земље било од великог интереса и за једну и за другу. Али, на жалост, ми смо у овом моменту далеко од тога и сада Црна Гора, када је омаловажавана, била би веома много захвална њеној заштитници Русији за један јавни доказ њеног доброг расположења, који би свакоме јасно доказао да Русија осуђује горе наведене нападе и да немају никаквог утицаја на добре односе између наше двије земље. Подизање руске легације на Цетињу у ранг легације прве класе био би један доказ. И у току мојег скорашњег боравка у Русији имао сам прилику да о овом питању говорим са његовим величанством императором, износећи му моје мишљење да је жалосно да руска легација буде друге класе кад су легације трију других сила: Аустрије, Италије и Турске легације прве класе. Мени не изгледа ни нормално ни право да представннк Русије изостаје, у званичним случајевима иза представника горе именованих сила, јер Русија је прва у нашим срцима па то она треба да буде и пред очима свакога. Импозантни дворац руске легације потпуно одговара са спољашње тачке гледишта и сад не остаје вишта друго него да му се даде и званични ранг легације прве класе и онда би хармонија била потпуна. Његово величанство изволело је одобрити ове околности и обећало ми је да ће се питање сигурно остварити. Ово ми даје прилику да проговорим неколико ријечи о руском представнику, секретару г. Стејну. Ја сам увјерен у то да је царско министарство увидијело способности овог чиновника и да би га требало унаприједити, а његово унапређење изискивало би, може бити, његов премјештај, што бих желио избјећи. Ја сматрам г. Стејна као једног интелигентног и способног чиновннка и који зна да доведе у склад са нашим интересима интересе своје земље. Једном ријечју, ја у њега видим једну подесну везу између царске и моје владе.
Подизање царске легације на степен легације прве класе пружило би прилику истовремено, и то на лицу мјеста, за унапређење г. Стејна, што бих желио, и ја Вас молим, Екселенцијо, да о овоме говорите у моје име г. Извољском, молећи га да код величанства педузме потребите кораке.
Ја сам мишљења да ће бити пријатно г. Извољском моје уважавање рада једног његовог чиновника и да неће одбити овај мој предлог, него да ће га поднијети на одобрење његовом величанству, што ћу сматрати као његову личну милост наспрам мене.
Изволите    

173.

С. АРСЕНИЈЕВУ, РУСКОМ ПОСЛАНИКУ НА ЦЕТИЊУ

Цетиње, 17. новембра 1910.




 

 ********************************************

Господине министре,

Пријатно ми је да Вам доставим да се Арбанаси, који су недавно пребјегли у Црну Гору да у њој траже склониште, данас повраћају на своја огњишта на основу једног споразума између црногорске краљевске владе, турске легације и скадарског валије са друге стране. Овај споразум је био резултат дугих преговора, јер смо сматрали да нам је част у питању, када бисмо повратили безусловно оне јадне људе који су дошли да потраже гостопримство у нашој земљи.

Добивши од Турске корисне повластице за емигранте, ја сам их савјетовао да се врате и сматрам се срећним усљед оваквог исхода постигнутог нашим заузимањем. И ово је питање дакле уређено на задовољство заинтересованих страна. Међутим, ја сам био веома изненађен кад сам дознао од мојег министра спољних послова, послије ове нагодбе са Турском, да је Ваша Екселенција била код њега и да му је дала неке изјаве које су ми се учиниле скоро невјероватне. А ево што ми се саопштило: као да сте Ви рекли, господине министре, по наредби Ваше владе да је Рифат-паша молио Чарикова за посредовање руске владе и да савјетује Црну Гору да се Арбанаси поврате натраг; да Русија неће никако да чује о рату на овим странама; да је присуство емиграната из Турске овдје једна стална опасност за мир; Ваша Екселенција да је додала да Црна Гора мора да уради да се та чељад одмах врате својим кућама; у случају непристанка од стране Црне Горе да нареди овим емигрантима повратак, Русија ће прекинути субвенцију коју је до сада давала.

Изванредно изненађен оваквим неочекиваним кораком, који је у мојим очима потпуно неоправдан и који нијесам могао да схватим, усљед тота што је питање о емигрантима већ било свршено, ја сам молио Вашу Екселенцију да дође код мене да горенаведено чујем из Ваших уста; да чујем изјаву коју ми је мој мннистар доставио, јер ми је изгледала и чудновата и безразложна.

Ви сте ми је потврдили и ја сам том приликом изнио моје мисли. Дозволите ми да овдје поновим и довршим ту моју мисао.

Црна Гора се је свагда чувала од тога да учини Русији неку досаду или тешкоћу. Напротив, она је радила да се држи упутстава које јој је Русија давала. Многи су се догађаји недавно догодили у Македонији, Грчкој, Криту, Старој Србији и Арбанији, — догађаји који су мотли да утичу на моју владу, па ако и мало, у противном правцу гледиштима Русије, али ми нијесмо ни помислили да учинимо неки корак који би њој био противан. Црна Гора је брижљиво пазила да не уведе Русију у компликације које је она хтјела да избјегне. Као доказ за ово ја сам Вам навео једно писмо, које сам упутио царском министру иностраних дјела у Петрограду послије кобне анексије двеју српских провинција од стране Аустро-Угарске. То је писмо углавном имало ову садржину. Не брините за Црну Гору, ако је фаталност увуче у рат против Аустро-Угарске. Нека Црна Гора и пропадне, али Русија да остане. И у очекивању погодног момента Црна Гора ће васкреснути из свога пепела. Русија, послије крваве борбе на Далеком Истоку, не треба да улази у авантуре за ничију љубав и у опасне конфликте са Европом. Ова јучерашња чувства г. министре, јесу ли данас измијењена и зашто? И како се може сложити жеља за очување животних интереса Русије и да јој се уштеде незгоде тако да се од ње отклони свака опасност са намјером која ми се приписује да изазивам рат и да је у њега увучем.

Дозволите ми, молим Вас, господине министре, да се послужим једним простим изразом у погледу карактера и тона, односно арбанских емиграната, а наиме да сте Ви разбили отворена врата и разбили сте их са треском.

Ви сте запријетили са укудањем руске субвенције Црној Гори, ако она не поступи по жељи Русије. Ја Вам изјављујем да не могу никако схватити значај ове пријетње. Да ли великодушна помоћ једне велике словенске државе, богате и напредне, коју даје једној малој држави, исте расе и исте вјере, која ову помоћ потребује, може без разлога да буде укинута?!

Да ли је ово један каприс судбине? Да ли је ово глас господара који виче плаћенику: „Изврши моја наређења, иначе нема новаца!“ Не, господине министре, крв црногорска се не продаје и запамтите ово што ћу Вам рећи. Ако Русија прекине да даје помоћ Црној Гори или не прекине, ова ће јој једнако остати вјерна и одана, јер чувства, која је са њом везују и вјековна предања, најчвршће су везе, везе расе и вјере, а не везе новаца! Будите увјерени да ћемо ми и без ваших пара бити свагда ваша браћа и свагда одани вашој држави. Без ваших пара ми ћемо непрестано бити ваши савезници. Без ваших пара — вјера и братска љубав дубоко ће остати укоријењени у нашим срцима. Без ваших пара побожни и горди горштаци ове земље продужиће да пјевају са високих стијена наших стрмих брда: „Све за славу Бога великога и за здравље цара русијскога и нашега краља свијетлога“. И они ће проћи кроз сва искушења у њиховој легендарној, херојској и славној епопеји.

Чувајте ваше новце за кукавице, ако ћете, који су готови да продају своје душе и своје деснице. Давно су Црногорци доказали, чини ми се, да не припадају тој раси јадника. Историја је ту да то докаже. Венеција, Византија и друге моћне државе, нудиле су нам злато, али ми смо га одгурнули са презрењем, јер оно није било пружато братском руком. Ми нијесмо сматрали ове понуде као једну незаинтересовану помоћ, него као једно срамоћење нашег сиромаштва и као један гнусни атентат на нашу част и нашу независност. Али док су звецкали са пуним ћесама злата, горди горштак је оштрио свој ханџар.

Баците поглед, молим Вас, на историју ова потоња два вијека и просудите да ли помоћ, коју сте давали Црној Гори и којој придајете толико велику важност, није била од никакве користи за Русију?

Пријетећи нам укидањем субвенције министар спољних послова повјеровао је може бити да се обраћа људима који се могу купити. Али он се преварио.

Заиста, оно што нам долази из Русије велика је помоћ нашој земљи, јер је она малена, а природа јој није била наклоњена. Она прима руску помоћ са захвалношћу, али без срама, јер је сматра као потпору једног богатог старијег брата млађему и сиромашнијему. Без овакве помоћи Црна Гора нашла би се у веома тешком положају, како са војничке, тако и са финансијске тачке гледишта. Тако исто без те помоћи и ја лично нашао бих се у веома тешком положају. Ми сви жмвимо у овој земљи под тешким економским условима, те нам без помоћи, са нашим сопственим средствима не би било могуће да се одржавамо на нивоу других европских образованих народа, те нам не може бити свеједно да ли примали или не примали руску помоћ.

Ја сам, као што видите, господине министре, први који ово признајем. Али ја морам да истакнем са истом искреношћу да нико нема право да сумња у моје најмере и у моја осјећања наспрам Русије нити да се мени обраћа као да сам пристао да носим гвожђа једнога роба. Ми смо сиромашни, али слободни и наша непоколебљива оданост Русији има за циљ нешто друго а не новац. Изволите се сјетити, господине министре, да сам, има више од трећине вијека, прокламован свечано за „јединог пријатеља и савезника царевог“. А јуче сам уздигнут у ранг фелдмаршала руске војске — највећа част за коју сам захвалан његовом величанству цару, Вашем узвишеном господару. Не налазите ли, господине министре, да ове двије титуле нијесу саме по себи довољне да увјере Русију о савјесним обавезама које јој дугујем и на пажњу у погледу моје дужности наспрам ње. Напомињати ми ове свете дужности бруталном пријетњом укидања братске помоћи — ствар је непотребна и у исто вријеме одвратна.

Куку ти, Црна Горо, а куку и мени истоме, ако смо дошли и дотле да се купују рубљама наша стара вјерност и оданост Русији.

Нека Ваша Екселенција добро запамти и нека ово повтори ко год хоће да чује да објављујем сљедеће: и без примања ни једног капејка, ни једне пушке, ни једног фишека од Русије да сам свагда оедје на стражи словенске заставе свагда готов у својству фелдмаршала ставити сто хиљада бораца у сваком часу и не помишљајући на евентуалног непријатеља, на расположење светој Русији и њеном цару!

 

Нема коментара:

Постави коментар