ЖОРЖУ КЛЕМАНСОУ

Жорж Клемансо

(Georges Benjamin Clemenceau)

 

  186.

ЊЕГОВОЈ ЕКСЕЛЕНЦИЈИ ГОСПОДИНУ ЖОРЖУ КЛЕМАНСОУ, ПРЕДСЈЕДНИКУ КОНФЕРЕНЦИЈЕ МИРА

Неји на Сени, 26. августа 1919.

 

Господине Предсједниче,

Зла и незаслужена судбина која тишти црногорски народ присиљава ме да се обратим Вашој Екселенцији у нади да ће Конференција мира ипак хтјети учинити крај неправдама и насиљу, чија је жртва сада црногорски народ. С друге стране натјерује ме на овај корак и то што је Конференција мира оставила до данас све ноте, које је моја влада имала част упутити јој у овом смислу, ослањајући се на право и свечане обавезе Савезника према Црној Гори.

Господине Предсједниче,

Црна Гора, мада је могла остати у току овога рата неутрална, стала је прва на страну Савезника.

25. јула моја влада, чим је извијештена од владе Србије о аустријском ултиматуму, одговорила јој је: „Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе у овоме критичноме моменту по српски народ као и у свима осталим“. Овој одлуци моје владе сљедовала је послије неколико дана објава рата Аустро-Угарској и Њемачкој са претходним пристанком народне скупштине. То је био једини услов који је Црна Гора поставила Србији и Савезницима уопште за неограничену сарадњу и поред великих компензација које јој је Аустро-Угарска понудила за њену неутралност. Уосталом, у своје доба моја је влада упознала представнике великих сила на Цетињу са тим предлогом. Током читавог рата, Црна Гора је остала вјерна својим обећањима, помажући неограничено Србију војнички и политички. Чак и у најкритичнијим часовима на Балкану, тј. за вријеме заједничке офанзиве Аустро-Њемаца и Бугара 1915. Црна Гора је остала непоколебива. У то вријеме била је она на Балкану једина на страни Србије. То је био разлог ради кога је она 15. октобра 1915. објавила рат Бугарској. Црногорска војска постигла је у те дане један од најсјајнијих успјеха записаних у њеној историји, штитећи под цијену дугих и крвавих борба, једину одступницу (преко Црне Горе) која је још остала српској војсци, пошто је надирањем Бугара било пресјечено повлачење преко Битоља.

Нека ми је дозвољено упозорити Вашу Екселенцију да су црногорски народ и његова војска учинили све што су могли и поднијели највеће жртве под најтежим условима пред којима се икада нашао један народ и једна војска.

За осамнаест мјесеци није Црна Гора представљала друго до тврђаву опсједнуту са свију страна и лишену сваке помоћи. Црногорски народ и његова војска били су лишени свега што је неопходно потребно не само за вођење рата, него и за њихов сопствени опстанак.

Многобројни демарши, учињени од моје владе током 1915. пред нашим моћним Свезницима, како би дошла до животних намирница и оружја, остали су сви без одговора, тако да се је у посљедњим данима 1915. црногорски народ и војска налазила буквално чак и без ичега и без коре хљеба. Ова ратна позорница од почетка до краја сматрана је од Савезника као подређена, тј. остављана сама себи.

Очајно стање у коме се налазила Црна Гора крајем 1915. навели су ме да лично посредујем и у више махова затражим интервенцију његовог величанства цара Русије и његовог величанства краља Италије за помоћ у животним намирницама и војном материјалу. Ја сам им предочио неизбјежни слом Црне Горе у случају оклијевања и закашњења. На несрећу моји демарши нијесу били у стању постићи жељени успјех.

Ови разлози понаособ и тежак положај црногорске војоке као и заштитнице србијанске војске, а поврх тога слом Србије произвели су неизбјежну катастрофу, која је постигла Црну Гору јануара 1916.

За вријеме скоро трогодишње владавине страшног непријатеља, која је слиједила, био је црногорски народ изложен већим патњама него ма који други народ у току садашњег рата.

Те су патње биле тим веће, што моја влада није располагала потребним средствима, не могући притећи у помоћ народу као што су то биле у стању чинити владе Белгије и Србије.

Па ипак и у тим трагичним тренуцима остао је црногорски народ вјеран својим славним традицијама и савезничкој ствари, вјерујући у тријумф правде. Ту вјеру испољио је он неколико пута у крвавим устанцима против мрскога упадача, хотећи такођер и тиме утврдити да је он везао овоју судбину са оном ствари Савезника.

Владе великих сила, савезничких и удружених, схватиле су исто тако ствар Црне Горе и све без изузетка изразиле се у своје вријеме да оне сматрају рестаурацију Црне Горе као један од услова мира.

И поред тих необичних жртава и услуга, учињених за вријеме овога рата Србији, заузели су званични представници Србије у погледу Црне Горе, држање противно принципима међународног морала, што није ни у складу са становиштем објављеним од Савезника, ни са свечаним обећањима које су исти учинили Црној Гори.

Кад су у јесен 1918. уједињени напори Савезника били овјенчани успјехом и коначном побједом, савјетовала ме је његова екселенција господин Пишон у име владе великих сила да још останем гост племените Француске, док не буде уведен ред и нормалан живот у земљи, помоћу савезничких трупа, које су се у исто вријеме обавезале да ће чувати суверенитет и уставне институције Црне Горе.

Са врло дубоком жалошћу морам констатовати да краљевока влада Србије није водила рачуна о тим племенитим намјерама великих сила.

Власти и србијанска војска, која се налази под командом Источне армије, повјериле су суверенитет државе црногорске и прокламовали ни мање ни више анексију Црне Горе Србији и не савјетујући се и не питајући за пристанак представнике црногорскога народа, који, према уставу Црне Горе, имају једина права одлучити о том питању.

Тај поступак јединствен до сада у историји, добио је потврду од највиших званичних представника Србије. Краљевска влада Србије ставила га је уосталом званично до знања мојој влади 24. децембра 1918. године.

Овај поступак и касније мјере насиља изазвале су јануара ов. год. оружану акцију и спонтани устанак црногорског народа. Конференција мира или боље рећи Врховни савјет нити је признао ову насилну анексију Црне Горе нити је удовољио захтјевима краљевске владе Србије, која је тражила да њени представници заступају на Конференцији мира и Црну Гору. Било је одлучено у принципу сасвим обратно да Црна Гора буде засебно заступљена на тој Конференцији.

Иницијативом и пристанком Конференције мира исто се гледиште налази изражено и у мојој посланици од 23. фебруара, упућеној црногорском народу, у којој га преклињем да престане са проливањем крви, увјеравајући га да су његова права зајамчена од Конференције.

Поред свију гаранција, даних од ове посљедње, краљевска влада Србије поступа у Црној Гори као да она није ништа друго до један дио Србије, а не независна и суверена држава.

Али најжалоснији су поступци они којима се служе србијанске власти према црногорским грађанима, који су немилосрдно стављени изван закона и затворени, јер су одбили признање насилнога чина изведенога према Црној Гори.

Већ у више махова моја је влада имала част скренути пажњу Конференције мира на поступке србијанских власти у Црној Гори против становништва црногорског. Њихови поступци заслуживали би казну кад би били примјењивани на непријатеља, а тим прије они то заслужују кад су према највјернијем савезнику од првога часа.

Та су дјела краљевске владе Србије узрок што послије тако дугих искушења и тако тешких жртава, није црногорски народ још дошао до толико жељена мира и што он остаје изложен потресима, подстрекиван на крваве устанке, ради установе повријеђеног права и угроженог достојанства његове отаџбине.

Господине Предсједниче,

Част и слобода су два добра које је црногорски народ успио сачувати током вјекова под цијену неизмјерних жртава.

Међутим, краљевска влада Србије настоји поврх свега тога приказати Савезницима на нетачан начин жртве Црне Горе и моју сопствену улогу у овоме рату тако да изазове сумњу у искреност нашег учешћа у овоме рату.

Јасно је, да исто тако покушавају, тим вријеђајући нашу част оправдати на врло лак начин садашње догађаје с циљем да се уништи силом слобода и право Црне Горе.

Право Црне Горе да располаже суверено сама собом у својству независне државе, повријеђено је сурово и без икаква оправдања од његовог савезника ради кога је ова ушла у рат и жртвовала потпуно све.

Црна Гора, држава ратујућа и савезничка, није још заступљена на Конференцији мира поред одлуке донесене на челу Врховног савјета. И поред огромних жртава, које је Црна Гора принијела драговољно у току овога рата, ова је лишена погодности, даних чак и оним државама чије се дјеловање састојало једино у томе што су прекинули дипломатске везе са непријатељем, погодности којом се чак и непријатељ може послужити.

Господине Предсједниче,

Питање Црне Горе није питање династије као што покушавају подметнути њени противници. Овдје се ради баш напротив о великом принципу, чије поштовање треба да буде тим веће, јер се ради о чувању мучно стеченог права једне слабе земље и једнога малога народа.

Што се пак мене лично тиче, ја сам увијек спреман принијети не само све жртве које захтијева право и добро Црне Горе, него исто тако и оне, које би диктирали општи интереси Савезника. Али у томе својству владара Црне Горе ја сам обавезан по уставу земље бранити њену част и моју, као и њена права и њене интересе.

Из тога разлога молим Конференцију мира, посредством Ваше Екселенције, да би благоизвољела примити предлоге моје владе, изражене у меморандуму Конференције мира од 5. марта ов. год. одређивање једне комисије која би имала испитати жртве и улогу Црне Горе као и ову моју за вријеме овога рата и неправде и учине које Црна Гора трпи са стране других. Ма какви били резултати те анкете ја сам спреман из тога повући све посљедице.

Увјерен сам да ће та аккета утврдити да смо Црна Гора и ја сам, извршили одано и вјерно све своје дужности према Савезницима до границе крајњег самоодрицања, подносећи највеће жртве. Не сумњам да ће она показати да су за све заслуге, они, од којих смо то најмање заслужили, поступали према Црној Гори и њеним званичним представницима не само противно праву, него и чак против основних принципа међународнога морала за које је жртвовано на милионе људских живота и чији је респект био предмет сталне пажње Конференције мира.

У праву сам се надати да ће Конференција мира дијелити са мном мишљење да Црна Гора не треба и не смије претрпјети штету што је ушла у рат, не осигуравши себи претходно гаранције Савезника.

Молим Конференцију мира да би благоизвољела докончати несносне прилике у којима сада живи црногорски народ; да поврати суверена права Црне Горе према свечаним обећањима савезничких и удружених велесила, осигуравши јој тим право слободнога опредјељења као државе уставне и независне.

Нека ми је дозвољено исто тако свратити благонаклону пажњу Конференције мира на право Црне Горе да има овоје представништво што је изложено и у мемоару који је моја влада поднијела 5. марта 1919.

Увјерен сам да је ово једини начин да се успостави ред и мир у Црној Гори и да се уштеде црногорском народу нова и непотребна искушења што је доиста заслужан својим жртвама за праведну ствар у прошлости и садашњости.

Изволите примити, господине Пресједниче, увјерење мога дубоког поштовања.

 

Никола с.р.

(Неји код Париза), 3. марта.