ЋЕКЛИЋИМА

ЋЕКЛИЋИМА

 

Велико задовољство осјећам данас, што се налазим у вашој средини, драги и вјерни моји Ћеклићи.

Користим се овом срећном приликом да вам из свега срца захвалим, што сте ме, у ових педесет година моје владавине, предусријетали љубављу и послушношћу као иједно племе црногорско.

Само једини Бог може наградити ваше трудове и муке и ваша прегнућа, која уложисте за славу отаџбине. Војници, бројем мањи а десницом и ножем не краћи и од оних из највећих племена, ви сте свуд допирали и међу првима грабили ловорове славе и поштења. То је забиљежено у моме срцу и повјесници црногорској. То ћу ја оставити у памћење моме насљеднику.

Два велика, два страшна рата издржали сте за вријеме моје владавине. Више, поуздано више, остало је погинуле ваше браће и очева по границама домовине, неголи вас сада имам испред мојих очију.

И оне црне мараме, које видим на главама ваших матера, жена и сестара, тужна су обиљежја, која ме подсјећају на њихове сузе и жалост из времена наших дугих ратова. Дичне моје Црногорке! Ви сте плакале, а носиле сте за мном и мојом војском таин и џебану тврдим далеким путовима. Хвала вам, моје горске соколице, достојне ваших мужева, достојне кћери Црне Горе! Али, и утјешите се, јер је из гробова ваших умрлих никло цвијеће слободе, у којој живимо и напредујемо, и које нам је донијело домовини углед.

Ћеклићи!

Постојбина наша, — наша мила Црна Гора заузима данас у свијету угледно мјесто. Њу моћни и силни поштују. Она напредује; она је богатија, наоружанија и јача, неголи је икада била.

Бог, који ју је вазда чувао, чуваће је и даље, а ја ћу је највјерније служити, док буде воља Божја, истом љубављу и још већом вољом и начином које ми даје стечено искуство.

Живио мој добри и послушни народ!

Живјели моји ћеклићки јунаци, ови овдје и сви они који се налазе преко Крсца па и у далекој Америци!

 

4. VII 1910.

Глас Црногорца, 4. VII 1910, бр. 30.