Тасте мили мој, Петре Вукотићу,
„с Чева равна, српска
војеводо!“
Вјерни, уздани ратни друже књаза Данила I-ог и великог
војводе Мирка, мудри савјетниче њихов у велика дјела одржања самосталности и
проширења домовине драге. Љубимче свих старих Петровића, које си ти као
патријархе синовљом љубављу окружавао и штовао. Дико овога јуначкога племена,
дико цијеле наше државе, дико Црногораца, красотом, чојством и јунаштвом: диван
ли бјеше, дивно ли ти све пристајаше, дивни Црногорче!
Душевне врлине и појава ти мила очараваше људе!
Гледао сам те у дворовима међу великашима; гледах те на бојним пољанама; ах,
свак ти се дивљаше храбрости, мудрости, поносу и достојанству твоме! — Какав
бјеше на Спасовдан 1858, када на врх Омутића заклињаше наше катунске јунаке
љубављу домовине да књаза господара бојном славом окруне! Дивно ли ти
пристајаше кад се јуначком руком тада по прсима удараше, као да испод сребрних
тока њом тражаше твоје велико срце да га браћи подијелиш, да их убиједиш да
боље кидишу, да ти књаза окруне, да ти мајку домовину прославе!
Какав бјеше на Кадијином брду кад Сали-паша под
катунски јатаган паде!
А дивно ли ти, Петре, пристаде оно јутро на Вучјем
долу кад се искрај шатора мога доброме твоме Волкану
на рамена баци и кликну орловски: „За мном, Катуњани!“ — А Катуњани те
послушаше као они — као они јадни од Косова мученици! Катуњани — језгра Црне
Горе, као што је Црна Гора понос цијелога Српства! Како си љубио Катуњане, ја
знам, иако си то као мудри државник укријевао и бранио се од помисли да
разликујеш племена црногорска, јер ти нијеси само био војвода катунски, но још
и предводитељ херцеговачки и често пута витешке Брђаније, којој си омиљен био!
Петре, ја знам, теби би мучно било да сузу видиш у
моме оку више овога твога гроба, јер још када млад бијах говораше ми ти: „Треба
да је срце господарско од челика; нека осјећа господар свој и народни бол, али
нека му не подлијеже!“
Да подлежем ја, ја? — мој добри ратни друже,
савјетниче и главни пријатељу мој, — никада! Нећу, него ме ево овдје више тебе,
пун паноса и љубави; те ја нијесам дошао као покајница да те сузом и нарицањем
оплакивам, већ да те до овога твога новога најпотоњег стана допратим и у њ
спустим на вјечно почивање! Али, чини ми се ... бих рекао? Ти си овдје нешто
инокосан, војводо, јер што је боље и боље било од старога вам Озра, није канда
све овдје, војводо. Већи дио твојега смјелога друштва, оно је — знаш ли гдје,
Петре? — оно је закопато не пред црквом но по пољанама и планинама неким, гдје
се данас за слободом тужи! Помоли се Богу, војводо, за све оне миле онамо
крајеве, које си тако вруће љубио, којима си био цијелог себе од најраније
младости посветио; помоли се за ону милу и храбру повезану браћу, за којом сви
горко уздишемо.
Па сам дошао још, војводо, да ти од стране књагињине,
твоје драге кћере, од стране мојих синова и снаха, од стране твојих унука,
великих књагиња и краљице Јелене и свих мојих зетова — а све твоје дјеце, речем
једно тужно: Збогом! Да ти захвалим на љубав и
очинске милости, којима си ме пазио. И најпослије у име Црне Горе да ти
захвалим за труд и љубав у њеној служби и бескрајној оданости.
Војводо Петре
Вукотићу,
„с Чева равна, српска
војеводо!“
Почивај мирно, вјерни стари представниче црногорске мисли
и облика, пред светим храмом овим поноситога племена твога. Почивај миран!
Миран — рекох, јер аманете Данилове и вашега јата витезова пазиће и свето
чувати и поштовати овај и сви други за њим нараштаји.
Збогом, Петре Вукотићу, „с Чева равна, српска војеводо!“
Збогом!
19. I 1903.
Глас Црногорца, 20. I
1903, бр. 4.
Нема коментара:
Постави коментар