РУСКОМ ЦАРУ, НИКОЛИ II

 

149.

РУСКОМ ЦАРУ, НИКОЛИ II

Цетиње, 30. новембра 1897.

 

Сире,

На основу изјаве Вашег министра спољних послова да ће Ваше Величанство скренути пажњу на моје примједбе односно кандидатуре мојег рођака Божа за гувернера Крита, ја одлучно и повјерљиво подносим Вашем Величансгву моје примједбе.

Ова је кандитатура, по несрећи за мене, била фатална, јер изгледа да ја нијесам са благодарношћу водио рачуна о осјећањима која су руководила Ваше Величанство у погледу његовог пристанка и што нијесам пристао да одмах изађем у сусрет жељи Вашег Величанства.

И са сваке тачке гледишта ово је један неочекивани и неприхватљиви поступак кад се узму у обзир осјећаји поштовања и традиционална вјерност једног књаза Црне Горе који све што има дугује Императору.

Један зао дух, Сире, створио је једну такву ситуацију у којој је, са једне стране, Ваше Величанство доживјело једно разочарење у мојим племенитим намјерама наспрам мене, наспрам мојег рођака Божа и наспрам моје земље, а, са друге стране, пада сумња на моју велику несрећу, на моја осјећања послушности, благодарности и оданости.

Сире,

Прошлог мјесеца, марта, европска штампа, пишући о питању Крита, наводила је велики број кандидата за гувернера ове земље. Између осталих налазили су се и моји два старија сина, мој зет Батемберг и мој рођак Божо. Ја сам се свагда бојао од свега онога што би имало нечега авантуристичког па сам наредио 16. марта мојему министру у Цариграду да стави до знања амбасадору Русије да нећу одобрити ни једну евентуалну кандидатуру члановима моје фамилије. У исто вријеме, неколико дана касније, налазећи се у иностранству приликом вјеридбе моје кћерке Ане, ставио сам тако исто до знања министру спољних послова Вашег Величанства моје гледиште односно овог питања и мислио сам да се је оно тиме и завршило, али ја сам се, по несрећи, преварио. Сваки човјек, Сире, има своје непријатеље, тешко ономе који их нема. Ја сам вјеровао да су моји непријатељи малобројни или бар да нијесу у могућности да ми нашкоде код Вашег Величанства. Ја нијесам узимао у обзир гнусне интриге, нити интриганте, које сам, притијешњен уза зид, приморан да откријем.

Сире,

Царска мисија, примљена у почетку на Цетињу са љубављу и одушевљењем од мене и мојих као и све оно што долази из Русије и од стране Императора, радила је у току од дванаест година на раздор у мојој фамилији и на поремећај мира у мојој земљи која је исто тако одана Русији. Провокација овог непријатељског и неприродног држања долази, ја то признајем, са моје стране. Јер сам ја потпуно убијеђен да су принцип аутократије и снага словенске расе допринијели, под вођством Вашег Величансгва, угледу, сили и преимућству њеном у свијету па нијесам могао остати индиферетан на ширење овдје либерализма и то у једној потпуно патријархалној средини.

И ово је био узрок затегнутости која је наступила између мене и персонала Легације. И што нијесам урадио да ми се приближи, да га изведем на прави пут и да ради сагласно братским осјећањима који су постојали између Русије и нас на основу наређења императора и наше вруће жеље. Ја сам, у овом циљу употребљавао обећања, љубазност, писао дирљива писма, али сви ови покушаји нијесу имали успјеха ништа више од оних предузетих у Петровграду код покојног Гирса и код књаза Лобанова у погледу искрених и поштених односа који треба да постоје између руске мисије и једног малог, сиромашног двора који за све што има дугује Русији, али, ето, све је било узалуд, јер је импресија остала једна иста. И кроз какву је тешку фазу за то вријеме прошла Црна Гора и са политичке и са економске тачке гледишта! Да ли је све то дирнуло срца руских представника као што би требало да их дирне? Ово најбоље доказује број рапората написаних министарству у току ове дуге периоде њиховог службовања. — У њиховој жалосној доколици они су се бавили интригама.

Извјесне женске, чланови моје фамилије, постале су прве жртве ових интрига, поставши агенти и помагачи јвдне кампање уперене противу њиховог шефа којему су све дуговале. Жена мојег рођака и мојег ађутанта, Блажа Петровића, брата Божа Петровића, прва је подлегла и, подржавана, предузела је једно дрско држање у сваком погледу. Очински упозорена од моје стране она је била потпуно изгубила здрави разум, благодарећи подстицању секретара Легације који се је са њом био опријатељио и који ју је кљукао идејама противним мојем гледишту, противним такту, понашању и обичајима нашег скромног друштва.

Ова јадна жена, коју су били убиједили да ја морам доћи да јој тражим опроштење на кољена за измишљене изразе који су јој достављени, пошто то није доживјела наговорила је свог мужа, једног слабића, да напусти засвагда овоју земљу и његовог књаза, чијим се је именом раније клео, и да оде у земљу Милана Обреновића да потражи мир и бољи начин живота. Овај жалостан догађај био је почетак драме моје фамилије која се сад развија и чије посљедице на моју .велику жалост, проузрокују код Вашег Величанства изненађење, што нијесам без поговора одмах послушао.

Послије исељења Блажа Петровића и његове жене интриге су узеле и још већег маха. Привучена је и још једна жртва, много важнија, госпођа Ђуше, жена Божова, која има једно недовршено васпитање а карактер горд и амбициозан и она је, са успјехом наговарана од стране руских представника тако да су заједно основали зачетак једне такозване „руске партије“. Руска партија у Црној Гори, као да нијесу и мали и велики у овој сиромашној земљи сви једнако одани Русији?! Бесмисленост и глупа и пакосна. Ох, Сире, колико ми је тешко да Вам говорим о овим мизеријама. Они су њу убјеђивали да сам ја потцјењивао Божове опособности, да је заслуживао више обзира, будући да је он спасилац земље, да је он једини који ужива у Русији поштовање, гдје њена љепота и бистрина ума имају велику репутацију. Додавали су још и то да се је књаз Никола, завидећи супериорности њеног мужа, успротивио раније његовој кандидацији на престо Бугарске, гдје би она, да није било његових интрига, постала владарка, љубљена од свих Словена. Зар није ово довољно да се у једној глави једне жене роде идеје за освету и велике амбиције које нијесу ничим оправдане? Али циљ је био постигнут и ђаво се је умијешао. Ова смијешна „руска партија“ повећала се је бројем дјевојака наше женске школе које су исту напустиле да би се што прије удале, те су остале без потпуног васпитања и без одређаних појмова у погледу поштења, потстрекаване од стране једног руског публицисте који се је бавио исгоријом, филозофијом, а волио је такође и ботиљу, а тако исто и од стране једног домаћег апотекара, који се је вратио из Русије, са једном мање-више коректном дипломом, и тако ова „руска партија“ радила је, шапутала и просипала мржњу, неред, наговарајући на непослушност у нади да ћу се ја једног дана дигнути, прекинути пријатељство и направити тако скандал па да кривица падне на мене. Иако је ова „руска партија“ пропагирала да су моја два старија сина безбожници, анти-Славени и аустрофили, ја сам се правио као да о томе ништа не знам, те томе нијесам давао никакву важност у нади да ће ова „руска партија“ сама по себе изаћи на прави пут. Једно ушно обољење секретара Легације и његов премјештај нијесу ослабили дјеловање жене Божове, којој је била обећана књажевина Крита. То већ није била тајна за никога. Ова велика „русофилка“ постала је тобожња владарка против воље књажеве, шефа фамилије и земље. Мој једини и драги рођак Божо, који није имао удјела у амбициозне радње своје жене, био је један несвјесни саучесник; он је штавише патио усљед њених махинација, продужујући да ми служи са љубављу и са оданошћу као што је то свагда радио. Он је један добар човјек, Сире, способан са сваке тачке гледишта, и зиста достојан избора који је учињен да управља једном провинцијом; он је храбар, научен, мудар и далековид за све, изузев онога што се тиче његове жене. Ја не сумњам ни најмање у то да он не би испуњавао часно и достојно своју дужност мада је слободан и да није под несрећним утицајем своје жене. Његово добро орце није нигда знало рећи: Не! Његов ауторитет не поштују ни његова браћа ни синовци, уосталом доброг срца као што је и он, али су нестални и лабавог карактера. Пристати на то да оставим Божа, у овом омало препоручљивом друштву, у једној земљи гдје не видим довољно гаранција да се тамо могне одржати, а тако исто бојим се да тамо не буде очуван скромни углед моје куће усљед овога, ја и не могу дати мој пристанак. Божова фамилија, његова браћа и њихове жене, заједно са дјецом, броји двадесет и шест чланова, сви, мање-више, изузев њега под злосрећним утицајем његове жене. И на основу овдје изложених околности ја сам искрено са Божом разговарао, стављајући му до знања да ја желим, ако се прими кандидације, да промијени име и у мјесто да се прозива Петровић нека се прозове по имену свога оца — Драговић.

Начин на који је Божо изабран није дошао, ја имам разлога да вјерујем, ни од стране Вашег Величанства, спонтано, ни од стране Вашет министра спољних послова, којег јако цијеним, особито од кад ми је Ваше Величанство о њему у Дармштату онако ласкаво говорило и ја морам закључити да су се на перфидан начин искористили добри осјећаји Ваши наспрам жене, а тако исто и осјећаји његове екселенције конта Мурављева, знајући унапријед да ја његову кандидатуру нећу одобрити, што је доказивао мој телеграм, упућен у Цариград, као и онај који сам из Нице, послао. Хтјело се је и успјело се је да се доведем пред алтернативу или да не одобрим избор Божов, на који је Ваше Величанство пристало, мислећи да ћу бити задовољан, или да пустим да успију злобне интриге и ја Вам хиљаду пута тражим опроштење, Сире, за овако дуго писмо чију садржину резимирам:

а) Да је сам Божо у питању, ја вам се Богом кунем, Сире, да би он сада био на путу за Петроград да прими Ваше инструкије прије него оде на Крит.

б) Јако ми је непријатно што је његова кандидатура предложена, будући да су руска амбасада у Цариграду и министарство били обавијештени о мојој одлуци у мјесецу марту.

ц) Ја сам крив што сам тако дуго подносио личне радње руских агената. Али моје потпуно повјерење у добро расположење царске владе наспрам мене које ја нигдје нијесам идентификовао са приватним, мизерним, злонамјерним и интригантским манифестацијама.

д) Ако сам подносио радње Божове госпође, то је било зато да не предајем важности једној особи, која то не заслужује и да поштедим мојег рођака.

Сире,

Из све ове жалосне историје осјећам дубоку жалост што нијесам могао одмах да Вас послушам са овим јаким одговором: „Слушам, Ваше императарско Величанство!“ Да, Сире, јако сам ожалошћен, што сам код Вас пао у немилост, али ипак нијесам наду изгубио усљед тога, што сте Ви добри, правични и великодушни и за то што сте Ви врховни шеф једне узвишене фамилије и миропомазани владар.

Молећи понизно, Сире, да изволите примити моје жаљење и моје искрено извињење, преклињем Ваше Величанство да не обустави наспрам мене његову великодушну наклоност коју сам видио као један благотворни сунчани зрак у разговору који је благоизвољело повести у Дармштату.

Ја ћу од туге умријети, ако ме Ваше Величанство остави дуго у двоумици.

Изволите —

*************************************************************************** 

158.

РУСКОМ ЦАРУ, НИКОЛИ II

Ријека, 26. фебруара 1902.

 

Сире,

Хитам да изразим Вашем Величанству моју благодарност и да му саопштим колико сам био ганут примивши његово добро и љубазно писмо од 7. т. м. у којему сам нашао још један пут доказ очинског интересовања за овај мали комадић еловенске земље са којом управљам! Ви сте, Сире, доиста за нас и сувише добри и ја не знам како да Вам захвалим.

Међутим, ја сам добио, моментално утисак да Ваше Величанство кад ме је благоизвољело примити у Царском Селу и љубазно саслушати моја јадиковања, показујући најбољу његову вољу да нас помогне, није разумјело, него само у принципу, циљ за који сам тражио једно знатно повећање годишње помоћи коју оно тако племенито даје мојој земљи. Али ја сам сам за то крив, ја то знам. Са једне стране потпуно обузет великим поштовањем наспрам једног словенског императора, а са друге стране под утицајем грознице коју сам неколико дана имао, ја сам говорио одвише брзо и истакао у исто вријеме, више питања, без реда и повезаности тада. Ваше Величанство није примијетило никакав други циљ у току нашег разговора, осим повећања годишње помоћи која нам се даје.

Ваше Величанство у његовом писму позива ме да му дадем прецизније предлоге. Ја ћу то ево учинити, са потпуним задовољством, тако да ћу бити јасан и савјестан... али колико се бојим да не злоупотријебим Вашу тако велику наспрам мене доброту! Сире, ево четрдесет двије године од како владам над Црном Гором. Говорити о томе какву сам је нашао, кад сам ступио на пријесго, требало би написати читаву историју. А каква је Црна Гора данас, пошто сам јој посветио сву моју младост и мој живот зрелог човјека, дао јој цијело своје биће и моју енергију и кад би се све то описало, написала би се једна друга историја која би, усуђујем се рећи, била достојна дивљења али која је скупо коштала земљу, а тако исто и моје личне економије. Љубећи моју земљу са великим одушевљењем, ја нијесам жалио да поднесем и највеће жртве за њено добро и за благостање. Кроз предјеле, гдје су живјели орлови и дивокозе, раније људима неприступачнима, ја сам већ оградио неколико колских путева и тако, уљепшана моја земља, постаје друга Швајцарска за туристе који уживају у природним љепотама, а тако исто отворена је и за трговину. Уједињен душом и срцем са мном, а преко мене спојен са Вашим Величанством и са Русијом, моја земља је достигла један доста високи степен свога развитка. Али она није ни још достигла њен потпуни развитак усљед тога што јој недостају средства и она се данас налази у једној опасној кризи, тако да се плашим да ће морати да силази натраг са висине на коју се је попела са толике енергије. И ето то ме је страховање приморало да се обратим Вашем Величанству за повишицу годишње помоћи коју благоизвољева нама давати тако да не бих видио са великом жалошћу у мојем срцу, застој у развијању мојег народа који је спојен са племенитим руским народом.

Ја сам дуго и узалудно очекивао долазак једног руског државника војног или цивилог, Сире, да дође да види ову малу земљу, сестру Русије, да би проучио њену конституцију унутрашњу, политичку позицију, стратегијску важност, тако да поднесе Вашем Величанству један опширни рапорт. И да је ово било, ја бих био поштеђен, у то сам увјерен, да будем адвокат моје земље и да пружам руку пут узвишеног владара Русије да ми даде помоћи.

Мој драги српски народ, добро организован и добро вођен, одан потпуно руском императору, биће у стању, у даном моменту да му буде од велике користи и да сљедује напорима своје мајке Русије. Немојте нам, Сире, ускратити Вашу помоћ, јер Ви са тим нећете ништа изгубити, већ напротив, ми ћемо бити у стању да зададемо велику бригу једној од империја, наших комшијки, ако би се показале као ваши непријатељи. И ја Вас молим, Величанство, да помислите на мојега горштака који је тако исто Ваш вјерни војник, као што је и онај што држи стражу пред Вашим зимским двором. Поведите о њему исту бригу и са истом љубављу и ако му не можете пружити исту количину и кош а ви му пружите њене мрвице па ћете једног дана видијети чуда која ће он бити у стању да изврши. За вријеме мира овај војник неће коштати, изузимајући пушке које сте му извољели дати ни седам рубаља годишње, дочим Аустрија троши у Арбанији више од два милиона фијурина. Изволите . ..

 

Никола

 ***************************************************************************

159.

РУСКОМ ЦАРУ, НИКОЛИ II

Ријека, 26. фабруара 1902.

 

Сире,

У мојему писму, којем је ово један мали додатак и који се искључиво мене лично тиче, ја сам рекао да нећу, у току читавог мог живота убудуће да тражим од Вашег царског Величанства никакву новчану помоћ. Пошто сам ову одлуку донио, ја се питам, Сире, да ли од Вас да сакријем да ми је веома тешко, да не речем немогуће да живим кад се узме у обзир да морам да одговарам многобројним патребама, које постају све веће и веће, са мојим скромним приходима са којима располажем. Шездесет хиљада фијурнна, то јест 47.000 рубаља које ми годишње издаје моја земља и 50.000 рубаља које примам од Русије, ово су сви моји приходи, цијело моје богатство. А колико обавеза да се испуне из ове своте! Издржавање једне многобројне фамилије, једног двора, сиротног, али који ипак доста кошта, а осим тога званичие репрезентације, свадбе, путовања, дарови итд. Моја сиромашна каса је у исто вријеме и каса из које се издају помоћи.

А од кад је узвишвени отац Вашег Величанства благоизволио једном приликом да ми изрази његову узвишену благонаклоност, мене овамо сматрају као сјенку руског императора.

Ја не инсистирам, Сире јер ће Ваше Величанство разумјети боље од свакога у каквом се положају често налазим. Ја се не усуђујем да га замолим да га побољша; ограничавам се само на то да мој заштитник дознаде да се и у овом погледу морам борити.

Ја тражим хиљаду пута извињење за овај додатак мојему иначе дугом писму. Она која ћу убудуће написати, ако ми Ваше Величанство дозволи да му пишем, неће потрзати никакво материјално питање, него ће се односити искључиво на питања у погдеду опште словенске ствари. Изволите ...

 

Никола

 

 

162.

РУСКОМ ЦАРУ, НИКОЛИ II

Цетиње, 7. маја 1902.

Сире,

 

Веома сам срећан што сам примио, са нестрпљењем очекивано писмо од стране Вашег царског Величанства и хитам да му доставим да ме је оно гануло у дубини моје душе. Благонаклоност и крајња доброта које сте благоизвољели показати мени, мојој фамилији и мојем народу и повишица годишња и стална, послата Црној Гори, испуњава све нас једном неизмјерном благодарношћу наспрам Вашег Величанства — благодарност која неће нигда из наших срца ишчезнути.

Иако ова годишња помоћ није довољна за све потребе које сам навео у додатку мојег пређашњег писма, она је свеједно за мене драгоцјена сада када сам убијеђен да нам је Ваше Величанство додијелило највећу помоћ могућу у садашњим приликама у којима се Русија налази.

Пошто нијесам ни мало посумњао у благонаклоно ријешење Вашег Величанства односно мојег тражења, предузео сам одмах потребите кораке, на основу рада једне комисије, за реорганизацију наше милиције на стварању једне војничке интендантуре, која раније није постојала, и за организацију једне подофицирске школе тако да су сви ови радови већ довршени.

За мене је највећа радост, Сире, што ће моја војска, благодарећи помоћи коју јој је дало Ваше Величанство, бити у сваком моменту спремна тако да ће Ваше Величанство на њу моћи да рачуна у сваком случају, као што може да рачуна на најоданије, трупе велике своје армије,

Ја ћу се потпуно посветити раду на државној административној реорганизацији и у погледу напретка моје мале земље, тако да ће Ваше Величанство бити потпуно задовољно плодовима своје дарежљивости.

Не остаје ми ништа друго осим да поднесем најпокорнију молбу Вашем Величанству да ми не узврати ни у будућности његову велику благонаклоност и да изволи бити потпуно убијеђен у љубав у вјерност, у оданост моју, моје фамилије и мојег народа. Изволите ...

 

Никола